Летопис Матице српске: Родне позиције у авангардним покретима
НОВИ САД: Темат новог, децембарског броја Летописа Матице српске посвећен је авангардним покретима и родном кодирању. Како је у уводној речи навела Бојана Стојановић Пантовић, која и приредила овај темат, европски авангардни покрети од осамдесетих година прошлог века, а посебно у последњој деценији нашег столећа, обогаћени су још једним важним истраживачким аспектом, а то је питање родног кодирања.
Уводни део темата чине текстови страних теоретичара Барбаре Д. Рајт, која је анализирала феминистичку литературу о експресионизму и Гијома Бридеа о начину на који надреалисти разматрају улогу жене као песникиње и уметнице. Затим се у шест ауторских текстова наших истакнутих младих теоретичарки и критичарки осветљавају сложене родне позиције појединих авангардних покрета.
Маја Медан се бавила моделима репрезентације женског/ фемининог у поезији Артура Рембоа који се крећу од жене- тела, преко револуционарке Јованке Орлеанске, жене као персонификације субверзије, вампирке, краљице, вештице, све до прародитељице Кибеле. Јована Костић пише о лирским песмама хомоеротске и хомосексуалне инспирације грчког песника Константиноса Кавафиса у контексту његовог претежно декадентно-симболистичког поетског опуса. Тежећи класичном идеалу лепоте, песник се марљиво трудио да у своје стваралаштво утисне оно што је лично, јер је сматрао да у супротном песништво може бити само стерилно, вештачки одвојено од искуства свог творца, наводи ауторка.
Катарина Пантовић је одабрала Кафкину приповетку “Пресуда” и на основу ње анализирала сложеност мушког родног идентитета као и услове, књижевноисторијске, поетичке, биографске који су утицали на такво његово обликовање. Родни идентитети се код Кафке, како указује ауторка замењују, удвајау, умножавају, помаљају једни иза других, међусобно замагљују или изоштравају. Жарка Сирчев посветила се анализи текстова данас заборављене књижевнице Милице Мими Вуловић (мајке Светлане Велмар Јанковић), која је писала двадесетих година прошлог столећа текстове немирења, ослобођеног, неспутаног, надахнутог женског говора који не узмиче пред својим жељама и жудњама, иако је приморан да их се одрекне.
У средишту интересовања Кристине Стевановић је дело Растка Петровића који је, по њој, имао аутентично разумевање родности. Управо та отвореност родних структура чини га и даље писцем чију су текстови готово затворени, јер безусловно захтевају да се са њима успостави жив и продуктиван однос. Рад Дајане Милованов бави се анализом воајеризма као сексуалне и наративне праксе у делима “Кључ” јапанског писца Ђуничира Танизакија и “Занесеност Лоле В. Стајн” француске списатељице Маргерит Дирас и односом фантазије, жеље и идентитета.
Н. Попов
