Разговор о Божићним обичајима: Дарјуш Самии, кустос Музеја Војводине

Али, ипак су и део своје породице која је помагала у том ткању јединствености. Потом су део одређене заједнице која је дала тој уникатној слици неку нијансу, па су део једног народа који је дао основни тон и на крају су део неког времена који је целој слици дао оквир...

Шта нас то спаја и раздваја овде и сада, или гледајући кроз време некад или убудуће? – То је нешто што обично зовемо традиција која може бити лична, породична, национална... Она нам обично закуца на врата за време празника, са задовољством је пустимо да нас преплави, јер се осећамо лепо заогрнути топлином и љубављу својих предака коју преносимо нашим потомцима. Управо о томе причамо с Даријушем Самиијем, магистром историје и вишим кустосом Музеја Војводине. Два слова И у Дарјушовом презимену нису штампарска грешка, него део његове посебности – наиме отац му је Иранац, а мајка Српкиња.

– Идентитет једног народа чине његов, језик, обичаји, музика – једном речју традиција. Нисам поборник данас савремених теорија да идентитет почива у генетском материјалу.... Народи су се мешали кроз историју и то је један природан процес. Данас се сусрећемо и са глобализацијом која брише разлике међу народима, што је такође један природни процес, али то не значи да му се треба безусловно препустити. Традиција је била и остала упориште сваког народа!

Каква вам сећања буди Божић?

– Божић је празник чије слављење добија посебну димензију када се одвија у амбијенту аутентичне шумадијске куће. Морам да нагласим да су родитељи моје мајке живели у кући подигнутој у првој половини XIX века и да сам ја у тој кући одрастао и стекао прве представе о свету. Како се кућа налази на падинама Опленца, храстова има у изобиљу, тако да су код нац долазили пријатељи, рођаци, кумови да одсеку бадњак. Бака је традиционално кувала врућу ракију на шпорету и све их са радошћу дочекивала... То се све дешавало на Бадњи дан. У кући су се одвијале припреме за предстојећи празник, увече би неком од деце дала да прочита песму Алексе Шантића „Претпразнично вече” – то је био неки наш обичај за тај дан. Током вечери би се понекад уносила и слама у зависности да ли има деце која тај обичај посебно воле... Седело би се до касно и причало о давним временима – о томе како се некада славио Божић и ко је све бивао положајник.

Како је изгледао Божић, шта се радило?

– На божићно јутро је код нас за положајника одређиван опет неко од млађих – њему би био спремљен мали поклон и онда би приступио паљењу гранчице бадњака говорећи „колико варница толико парица, колико варница толико овчица” и слично. Пошто дрен већ тад цвета, сматра се и да рано ујутро ваља отићи у шумарак и потражити пупољке дрена који се поједу ради здравља. Чесница се мешала од кукурузног белог брашна које је било наше, домаће и били смо поносни због његовог старинског укуса. Поред новчића у чесницу се стављало и понеко зрно пасуља или кукуруза да донесе берићет, као и понека гранчица дрена да донесе здравље, у сваком случају стављано је толико да свако понешто извуче. Божић је у народној традицији јединствен и по томе што се на тај празник увек нешто ради у кући и дворишту, мада је црвено слово. Код нас су се тада добрано цепала дрва током преподнева. Дан се проводио за столом на који се износило најлепше што је било у могућности да се припреми.

Колико се начин на које данас славимо празнике разликује од средњовековног? Како се тада славио Божић?

– Средњовековно слављење Божића је имало многе од ових елемената, пре свега знамо да је храст сматран за свето дрво много пре појаве хришћанства. Мноштво обичаја је везано за кућу и здравље укућана што има везе са периодом године у којем дани након зимске краткодневнице поново постају све дужи. Средњовековно слављење је такође имало акценат на обележавању празника у кругу породице.

Да ли све то има неке дубље корене у времену? Да ли има додирних тачака с временом пре хришћанства?

– Процес усвајања паганских обичаја, да нагласим обичаја, не и веровања, је трајао вековима. Тако је дошло до специфичних хришћанских традиција које се међусобно надопуњују, неки обичаји су условљени и поднебљем...

Како се славе празници у Ирану, колико наша и иранска традиција имају додирних тачака?

– Празник који у иранској, односно персијској традицији, има највише сличности са Божићем јесте Нова година или Но руз. Овај празник се обележава са доласком пролећа односно пролећном равнодневницом. Проводи се у кругу породице и кући се поставља свечана трпеза на којој доминира седам предмета који се изговарају на „с”. Међу њима је обавезно и струк младе пшенице (сабзи) као симбол новог живота, ето директне везе са божићним обичајима.

Напоменуо бих да је иранска традиција изузетно богата. Савремени Иран представља спој древне персијске културе и ислама који се у Персији ширио од VII до краја средњег века. Највеће уточиште персијске културе је језик (фарси) којим се говори у данашњем Ирану. Поред исламских обичаја и веровања који доминирају у животу Иранаца преживели су и неки обичаји који потичу из древне Персије. Веровање пре доласка ислама било је засновано на дуализму, односно вери да у свету и васиони влада сукоб између добра и зла. Ахура-Мазда је назив за принцип добра и стварања, основна начела којих верник треба да се придржава су: мисли добро, говори добро, ради добро. У овим начелима можемо препознати и речи савремених хришћанских мислилаца.

Колико и да ли нам традиција помаже да боље сагледамо садашњи тренутак и на који начин би требало да утиче на наше будуће одлуке?

– Традиција нам помаже да се боље одредимо у свету у којем систем вредности скоро свакодневно пада на испиту. Моја животна прича је таква да усвајам из обе традиције из којих сам потекао као и из сваке друге оно што је вредно и племенито. Сваки човек проналази меру колико ће се држати традиције, знамо да га и претерана приврженост традицији може одвојити од прогреса, зато су највећи чувари традиције биле баке, било би лепо да тако и остане.

Марина Јабланов Стојановић