Razgovor o Božićnim običajima: Darjuš Samii, kustos Muzeja Vojvodine

Ali, ipak su i deo svoje porodice koja je pomagala u tom tkanju jedinstvenosti. Potom su deo određene zajednice koja je dala toj unikatnoj slici neku nijansu, pa su deo jednog naroda koji je dao osnovni ton i na kraju su deo nekog vremena koji je celoj slici dao okvir...

Šta nas to spaja i razdvaja ovde i sada, ili gledajući kroz vreme nekad ili ubuduće? – To je nešto što obično zovemo tradicija koja može biti lična, porodična, nacionalna... Ona nam obično zakuca na vrata za vreme praznika, sa zadovoljstvom je pustimo da nas preplavi, jer se osećamo lepo zaogrnuti toplinom i ljubavlju svojih predaka koju prenosimo našim potomcima. Upravo o tome pričamo s Darijušem Samiijem, magistrom istorije i višim kustosom Muzeja Vojvodine. Dva slova I u Darjušovom prezimenu nisu štamparska greška, nego deo njegove posebnosti – naime otac mu je Iranac, a majka Srpkinja.

– Identitet jednog naroda čine njegov, jezik, običaji, muzika – jednom rečju tradicija. Nisam pobornik danas savremenih teorija da identitet počiva u genetskom materijalu.... Narodi su se mešali kroz istoriju i to je jedan prirodan proces. Danas se susrećemo i sa globalizacijom koja briše razlike među narodima, što je takođe jedan prirodni proces, ali to ne znači da mu se treba bezuslovno prepustiti. Tradicija je bila i ostala uporište svakog naroda!

Kakva vam sećanja budi Božić?

– Božić je praznik čije slavljenje dobija posebnu dimenziju kada se odvija u ambijentu autentične šumadijske kuće. Moram da naglasim da su roditelji moje majke živeli u kući podignutoj u prvoj polovini XIX veka i da sam ja u toj kući odrastao i stekao prve predstave o svetu. Kako se kuća nalazi na padinama Oplenca, hrastova ima u izobilju, tako da su kod nac dolazili prijatelji, rođaci, kumovi da odseku badnjak. Baka je tradicionalno kuvala vruću rakiju na šporetu i sve ih sa radošću dočekivala... To se sve dešavalo na Badnji dan. U kući su se odvijale pripreme za predstojeći praznik, uveče bi nekom od dece dala da pročita pesmu Alekse Šantića „Pretpraznično veče” – to je bio neki naš običaj za taj dan. Tokom večeri bi se ponekad unosila i slama u zavisnosti da li ima dece koja taj običaj posebno vole... Sedelo bi se do kasno i pričalo o davnim vremenima – o tome kako se nekada slavio Božić i ko je sve bivao položajnik.

Kako je izgledao Božić, šta se radilo?

– Na božićno jutro je kod nas za položajnika određivan opet neko od mlađih – njemu bi bio spremljen mali poklon i onda bi pristupio paljenju grančice badnjaka govoreći „koliko varnica toliko parica, koliko varnica toliko ovčica” i slično. Pošto dren već tad cveta, smatra se i da rano ujutro valja otići u šumarak i potražiti pupoljke drena koji se pojedu radi zdravlja. Česnica se mešala od kukuruznog belog brašna koje je bilo naše, domaće i bili smo ponosni zbog njegovog starinskog ukusa. Pored novčića u česnicu se stavljalo i poneko zrno pasulja ili kukuruza da donese berićet, kao i poneka grančica drena da donese zdravlje, u svakom slučaju stavljano je toliko da svako ponešto izvuče. Božić je u narodnoj tradiciji jedinstven i po tome što se na taj praznik uvek nešto radi u kući i dvorištu, mada je crveno slovo. Kod nas su se tada dobrano cepala drva tokom prepodneva. Dan se provodio za stolom na koji se iznosilo najlepše što je bilo u mogućnosti da se pripremi.

Koliko se način na koje danas slavimo praznike razlikuje od srednjovekovnog? Kako se tada slavio Božić?

– Srednjovekovno slavljenje Božića je imalo mnoge od ovih elemenata, pre svega znamo da je hrast smatran za sveto drvo mnogo pre pojave hrišćanstva. Mnoštvo običaja je vezano za kuću i zdravlje ukućana što ima veze sa periodom godine u kojem dani nakon zimske kratkodnevnice ponovo postaju sve duži. Srednjovekovno slavljenje je takođe imalo akcenat na obeležavanju praznika u krugu porodice.

Da li sve to ima neke dublje korene u vremenu? Da li ima dodirnih tačaka s vremenom pre hrišćanstva?

– Proces usvajanja paganskih običaja, da naglasim običaja, ne i verovanja, je trajao vekovima. Tako je došlo do specifičnih hrišćanskih tradicija koje se međusobno nadopunjuju, neki običaji su uslovljeni i podnebljem...

Kako se slave praznici u Iranu, koliko naša i iranska tradicija imaju dodirnih tačaka?

– Praznik koji u iranskoj, odnosno persijskoj tradiciji, ima najviše sličnosti sa Božićem jeste Nova godina ili No ruz. Ovaj praznik se obeležava sa dolaskom proleća odnosno prolećnom ravnodnevnicom. Provodi se u krugu porodice i kući se postavlja svečana trpeza na kojoj dominira sedam predmeta koji se izgovaraju na „s”. Među njima je obavezno i struk mlade pšenice (sabzi) kao simbol novog života, eto direktne veze sa božićnim običajima.

Napomenuo bih da je iranska tradicija izuzetno bogata. Savremeni Iran predstavlja spoj drevne persijske kulture i islama koji se u Persiji širio od VII do kraja srednjeg veka. Najveće utočište persijske kulture je jezik (farsi) kojim se govori u današnjem Iranu. Pored islamskih običaja i verovanja koji dominiraju u životu Iranaca preživeli su i neki običaji koji potiču iz drevne Persije. Verovanje pre dolaska islama bilo je zasnovano na dualizmu, odnosno veri da u svetu i vasioni vlada sukob između dobra i zla. Ahura-Mazda je naziv za princip dobra i stvaranja, osnovna načela kojih vernik treba da se pridržava su: misli dobro, govori dobro, radi dobro. U ovim načelima možemo prepoznati i reči savremenih hrišćanskih mislilaca.

Koliko i da li nam tradicija pomaže da bolje sagledamo sadašnji trenutak i na koji način bi trebalo da utiče na naše buduće odluke?

– Tradicija nam pomaže da se bolje odredimo u svetu u kojem sistem vrednosti skoro svakodnevno pada na ispitu. Moja životna priča je takva da usvajam iz obe tradicije iz kojih sam potekao kao i iz svake druge ono što je vredno i plemenito. Svaki čovek pronalazi meru koliko će se držati tradicije, znamo da ga i preterana privrženost tradiciji može odvojiti od progresa, zato su najveći čuvari tradicije bile bake, bilo bi lepo da tako i ostane.

Marina Jablanov Stojanović