Може ли Србија задржати раднике: Са запада стижу боље понуде
НОВИ САД: Сва је прилика да ће се наредних година осим борбе за инвеститоре водити и љута битка за радну снагу. Наиме, многе државе већ сада кубуре с недостатком радника на домаћем тржишту рада, због чега разним олакшицама за странце, покушавају да је привуку из суседних земаља.
Као што инвеститоре за долазак у неку државу привлачи висина државних субвенција односно колико је која спремна да им да, тако се и радна снага „довлачи“ већим платама.
Веће плате јесу главни мамац за радну снагу, а поготово за ону из држава Западног Балкана. Отуда није ни чудо што се последњих дана одлуке многих држава односе управо на раднике са овог подручја. Тако је Немачки закон о усељавању стручне радне снаге из других држава, укључујући и оних које нису чланице ЕУ широм отворио врата како нашим тако и грађанима суседних држава да од 1. јануара 2020. године постану модерни „гастарбајтери с Балкана“.
Хрватска је такође протекле недеље донела одлуку да у наредној години изда преко 65.000 радних виза странцима како би надокнадила недостатак радне снаге. Пре ње то је урадила Словенија, у коју већ неколико година одлазе махом грађани Босне и Херцеговине и Србије. Према последњим подацима словеначког Завода за статистику једно од 10 радних места попуњено је странцима и то највише из БиХ и Србије. Ако се томе дода да су Словенци пре неколико дана донели одлуку да минимална зарада у овој држави догодине буде 760 евра, онда је сасвим јасно зашто је она за добар део наших грађана постала „запад“. Она има и предност што је релативно близу Србије и што они који одлазе тамо да раде могу барем једном месечно да дођу кући.
Све државе већ неколико година муку муче с недостатком квалификоване радне снаге. Србија није изузетак и поред тога што још увек има велики број незапослених на евиденцији НСЗ. Међутим, међу незапосленима – од којих је скоро половина без квалификација – нема кадрова који су садашњим инвеститорима и домаћим послодавцима потребни. Отуда се и догађа да уместо наших радника у грађевинарству раде Македонци и Албанци. Или, да наше аутобусе и камионе возе странци, јер српски возачи већ неколико година масовно одлазе на рад у Немачку, Словенију, Аустрију, Шведску, Холандију, Швајцарску и то само због тога што у тим државама могу да зараде чак и десет пута већу плату него у Србији. Слично је и са заваривачима, браварима, куварима, медицинским радницима, пекарима, ИТ стручњацима, керамичарима, зидарима, фасадерима...
Неке европске државе недостатак радне снаге покушавају да реше враћањем пензионера у производњу. Немачка је већ понудила радницима који су испунили услове за пензију да остану на радном месту уз повећану зараду, а и Словенија је због мањка занатлија позвала своје „млађе“ пензионере да поново раде.
У Србији пензионери раде због малих пензија од којих не могу да саставе почетак и крај месеца. Нема тачних података, али се процењује да данас у Србији око 35.000 пензионера ради на разним пословима – од грађевинаре, надничења, чувања објеката, помоћи у кући, чувању деце...
Србија је добро ушла у битку за инвеститоре и постигла резултате као лидер у региону по привлачењу страних инвестиција, али јој сад предстоји још тежа борба за квалификовану радну снагу јер су просечне плате у Србији и даље међу нижим у региону. Председница АСНС Ранка Савић сматра да би одлуке других европских држава да „олабаве“ могућност рада у њима, па чак и добијања боравишних виза, могле имати катастрофалне последице за српску економију и целокупно српско друштво, јер се може очекивати прави „егзодус“ наше радне снаге. Она процењује да би наредних година могли остати без 200.000 људи и то оних школованих.
-Србија издваја велики новац за школовање људи, а они ће да доприносе и раде за немачку привреду и у немачком друштву. Зато је немачки закон претња за Србију. Српска власт би и те како морала да се позабави тим проблемом. Наши грађани већ су показали масовним одласком на рад у Немачку да не пристају на однос да су они добра али јефтина радна снага и да је битно само да раде. Не, то није тако и људи одлазе тамо где су плате много више игде је однос према раднику потпуно другачији – оценила је Ранка Савић додајући да се стопама немачке кренути и друге вропске земље јер свуда фали радна снага , поготово она квалификована.
Председник Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић већ неколико година истиче да није добро да се као држава „хвалимо јефтином радном снагом“ , јер ће доћи време да она тражи боље плате у неким другим државама , што ће имати катастрофалне последице за српску економију која ће се сусрести са тим да има посла , али нема радника. Још једном истиче да се радници из Србије у западним државама сматрају добром, али јефтином радном снагом.
Да српске раднике и у самој Немачкој сматрају добром али јефтином радном снагом илуструје и пример с којим смо се сусрели приликом обиласка немачке компаније. Као синдикалци из Србије посетили смо ту немачку компанију, а челни људи су ми рекли да им је исплативије да запосле наше људе него роботе, односно да их то мање кошта, навео је Орбовић.
С друге стране, од надлежних државних органа стужу уверавања да ће просечне зараде у Србији од наредне године расти, поготово у оним делатностима у којима је већ евидентан недостатак квалификоване радне снаге.
Анализе показују да је током прошле и ове године највећа потражња на српском тржишту радне снага била за неквалификованим радницима и онима са средњом стручном спремом. Занимљиво је да ни друге државе које ових дана траже начин да реше проблем недостатка радне снаге из земаља Западног Балкана не „вапе“ за високообразованим кадровима, већ и оне имају став да је важније шта ко уме и зна да ради и како ради, него коју диплому има.
Сада када је дошло време да се води борба и за инвестиције и за квалификовану радну снагу држава ће морати на другачији начин да изађе на тај мегдан. Инвеститори ће морати понудити знатно веће плате од минималца који обично дају српским радницима, јер у супротном неће имати ко да им ради. Држава ће, пак, морати да задовољи и жеље инвеститора – јер су јој инвестиције за привредни развој преко потребне, али и радне снаге која више неће да буде квалификована и јефтина.
Љубинка Малешевић