Салаши употпуњују туристичку понуду Новог Сада
Тамо где „искључите телефоне и заборавите на милионе...” како каже стих Банета Крстића из „Гаравог сокака”, тамо је место где дебљају живци, где мозак слободно лута по паши и где се ужива у војвођанским ђаконијама.
То је салаш данас, место на које не може да се дође „на сат”, већ у његовом амбијенту треба уживати јер салаш, проверено, преноси позитивну енергију на људе.
Тај кратак опис, а уједно и позивница за „стари-нови” војвођански бренд, на леп начин представљен је као део туристичке понуде у просторијама „Прометеја”, уједно и издавача књиге „Салаши за вас” Мирослава Божина, осведоченог познаваоца „у душу” војвођанске равнице, који је уз диван Мирослава Курјака, власника „Родиног салаша” из Футога и Данила Врсајкова („Барвалов салаш“ из Деспотова), уприличио посетиоцима угодно вече, зачињено тамбурама и вином, а за оне који грло не могу да оквасе без подлоге, нашло се ’леба, масти, соли и алеве паприке.
– Салаш, као својеврсна антистрес-терапија, постаје бренд, а ова књига ће, уколико код некога још постоји, отклонити сваку дилему – истакао је Мирослав Божин, који је још раније војвођанску идилу описао серијалом „Чарде на Дунаву”, што ће слично да припреми за РТВ и у 2019. години, а до тада је за љубитеље равнице припремио књигу „Салаши за вас”. Он је напоменуо да је од некадашње „мукотрпне радне јединице” салаш постао романтично место окупљања, пре свега пословних људи. – „Салаши за Вас” на више од 360 страна представљају 65 војвођанских салаша, 100 салашарских јела и 60 репрезентативних салашарских рецепата. А све је зачињено с пет салашарских менија: свечарским, недељним ручком, жетелачким, свињокољским и салашарским возом од теста.
Већ уводним излагањем председника Удружења „ЕУпрогрес” Радомира Чубрановића дало се закључити да „салашарској причи краја нема”, да би, уз модерацију Зорана Kolunyijе, вече текло управо тим, добро знаним, салашарским ритмом.
Мирослав Курјаков родио се на салашу, а пошто на салашу данас и живи, одмах је сугерисао да му присутни не замере на наглашеним емоцијама и нескривеној субјективности коју гаји према месту које је још 1933. године у Футогу подигао његов деда, недалеко од данашње Пољопривредне школе, а свега десетак километара од центра Новог Сада.
– Определио сам се за сеоски туризам и пре три године саградио нови салаш, у потпуно аутентичном, стогодишњем стилу, само за госте – рекао је Курјаков, потенцирајући оживљавање сеоског туризма и квалитетне војвођанске кухиње. – Познати смо по приватном узгоју све перади, а кувамо на традиционалан начин, користећи сељачку пећ, шпорет и отворену ватру па је квалитет загарантован.
Данило Врсајков понео је и макету свог салаша у Деспотову, којем је, у једном периоду преиспитивања „шта и како”, претило рушење.
– Пошто сам и ја увидео да сам сувише емотивно везан за тај салаш, а рушењем бих само уништио сећања на детињство, схватио сам да ће, кад-тад, доћи време када ће салаши опет бити на цени – рекао је Врсајков. – Некада је салаш био место где се радило од јутра до мрака, а данас постаје привилегија доћи на салаш, јести јагњетину, пити дудару и омогућити себи дан за ужитак и незаборав. Пошто имам приватну фирму и прилику да често путујем по иностраним сајмовима, временом сам прикупио многа сазнања, али је најважније то да могу да одржавам салаш, на којем, иначе, не живим. То је оно, што, нажалост, многи који желе да обнове салаше, нису у могућности.
И Врсајков је као гастрономску понуду апострофирао: сланину, чварке, кулен, хурке, супе, рин(д)флајш, паприкаш, гулаш и разна печења, уз бројне штрудле од ораха, мака, вишње и бундеве, подвлачећи „проблем” који је успешно решио.
– Направили смо кухињу на отвореном, где се у исто време може спремати више јела, да то чини више друштава, а да једни другима при томе не сметају, што је велика предност – истакао је Врсајков.
С. Савић
Фото: Н. Стојановић
