Вертеп и Бездански дамаст део националне баштине

Подсетимо, Бездански дамаст се нашао на листи нематеријалног културног наслеђа јер је реч о заиста специфичном умећу ручног ткања орнаментисаног свиленог дамаста жакар техником. Наиме, технологија ткања с краја 19. века негује се и данас, на аутентичним разбојима, укупно њих 15, укључујући онај који је давне 1871. у Бездану искрцан с брода. Уз разбоје, и уређаји за намотавање, те четири шпул-машине, једна сноваљка „Бенингер“, те један гатер и припадајући алати и материјал за процес ткања свиленог дамаста уживају статус културног доба под заштитом државе.

Уз традиционалне процесе рада на аутентичним уређајима, значајан допринос очувању елемента нематеријалног културног наслеђа јесте и квалитета извођења, односно одржавање високих стандарда квалитета материјала, првенствено предива. На тај начин се постижу пуни ефекти и у квалитету и у трајности, као и естетској вредности, а по уверењу Националног комитета, неспоран је и утисак патине старих времена.

Када је, пак, реч о вертепу, у питању је варијанта обредних поворки, које су за време божићних празника походиле домаћинства изводећи драмску игру посвећену рођењу Исуса Христа. Сам обичај подразумева групу деце, ученика, који у поворци обилазе куће носећи макету цркве (вертеп), при томе изводећи драмски приказ посвећен рођењу Исуса Христа који се састоји из духовно-сакралног и шаљиво-комедиографског дела. Учесници су маскирани и за свој опход бивају даривани од стране домаћина.

Први трагови на подручју Срема јављају се у првој половини 18. века, а мпотом су, под утицајем руских учитеља из Карловаца, поворке раширене, највише у насељима Бачке, средњег Баната и Срема, да би се након Другог светског рата задржале само у неким насељима у Срему који је и најкарактеристичнији регион у коме је обичај Вертепа практикован. По својој морфологији, овај обред је повезан са коледарским поворкама и представља управо христијанизовани облик prеthrišćanskih веровања и обичаја.

Иначе, горепоменута листа темељи се на Унесковој конвенцији о нематеријалном наслеђу, која у првом реду указује на значај тог наслеђа као главног покретача културне разноликости и гаранта одрживог развоја. Примарни циљ је да се знања, вештине, обичаји, музика, праксе, приказе, изрази... које заједнице препознају као део свог културног наслеђа и преносе с генерације на генерацију, те инструменти, предмети, артефакти и културни простори који су с њима повезани, на неки начин ипак ставе под заштиту. Тиме се потврђује и значај ових топонима за локалну заједницу, али истовремено и потврђује да постоје баштиници који ће то наслеђе чувати и неговати.

М. Стајић