Националне пензије веће за 5.000 динара месечно

Ово признање, које се назива и “национална пензија” исплаћује се доживотно, а тренутно га прима више од 322 уметника . Национална пензија је, иначе, одмах утврђена на износ од 50.000, али је Влада Србије у фебруару 2015. године донела одлуку да се тај износ смањи на 45.000, у складу с политиком штедње која је тада спровођена. Како је сада укинут Закон о привременом смањењу пензија свим пензионерима који су у октобру 2014.године примали више од 25.000 динара, нема разлога да на снази остане prеthodna владина Уредба којом је признање за врхунски допринос смањено за 5.000 динара месечно.

Иначе, додела националних признања за допринос у области културе почела је 2006. године, а обустављена седам година касније – 2013. У периоду када је додељивано, ово признање добила су 503 уметника , а тренутно их је живо 322. Ово државно признање за допринос култури следи уметнику за живота, а након његове смрти нико не може да га наследи.

Ваља напоменути да се национално признање за посебан допринос у области културе погрешно назива пензијом, јер оно то није. Признање не може да буде пензија јер се право које је додељено не наслеђује и с исплатом се престаје после смрти онога коме је додељено.

Још је Милош Обреновић донео посебан указ заслужним појединцима, док је у СФРЈ постојала изузетна старосна пензија заслужним појединцима.

– У Чехословачкој није дозвољена акумулација обе пензије, старосне и оне за изузетне допринесе... У Русији признања могу да добију и млађи уметници у циљу даље афирмације рада, с тим да је одређено да морају да имају пребивалиште у Русији и да буду добитници одређених награда: Лењинове, Државне награде Русије, Ордена за заслуге... И Црногорци имају услов да је уметник држављанин Црне Горе, с пребивалиштем у Црној Гори, али нису толико крути када је реч о старосној доби. Ја сам против тога да се признање веже за пребивалиште, јер зашто би се рецимо Влади Величковићу, уметнику који је афирмисао српску културу у свету, ускратило признање због тога што живи у Француској – рекао је Филип Бојић, асистент на Правном факултету и додао да Црногорци, рецимо, у пропозицијама наводе да уметник треба да има најмање пет релевантних домаћих и страних награда, од тога једна да је државна награда Црне Горе.

У закону о култури који треба да буде припремљен до краја године, требало би да се утврде јасни критеријуми за доделу овог признања, уколико се држава определи за то да га и даље додељује. Садашња признања исплаћују се на основу Уредбе Владе Србјије, а она је нижи правни акт од самог закона.

Почетком године у Заводу за проучавање културног развитка одржана је јавна расправа о признањима која наши заслужни уметницима добијају за врхунски допринос националној култури. Било је речи о искуствима из региона и света, и досадашњој српској пракси доделе ових признања, која је започела 2006. када је министар културе био Војислав Брајовић, а обустављена 2013. за време министра Ивана Тасовца. Владимир Недељковић, саветник у Министарству културе, подсетио је тада на услове под којима су својевремено додељивана ова признања: да би уметник добио признање треба да је држављанин Србије (постоји идеја да се признање веже за пребивалиште), да је остварио прво на пензију и да има репрезентативан уметнички рад, односно најзначајније награде из своје области. Недељковић је приметио и да је у области позоришта и филма проблематично коју награду бодовати, јер има више награда за животно дело: Жанка Стокић, Добричин прстен, Павле Вуисић, Златни Беочуг, Стеријина награда.

Љ. Малешевић