Изложба "Адвокат" омаж адвокатској професији 20. века
Изложба „Адвокат Мита Гојковић 1958–2003–2018...” отворена је у Галерији ликовне уметности Поклон-збирка Рајка Мамузића у Новом Саду и приказује сведочанство о адвокатима који су својим радом оставили траг у тој професији у другој половини 20. века у Новом Саду, али и у некадашњој Југославији.
Свечаности су присуствовали многи званичници, као и представници адвокатске професије, који су тиме дали омаж свом занату и великанима који су га у прошлости представљали на најбољи могући начин и тиме трасирали путеве којима данас адвокати ходају.
Ауторка изложбе је директорка Историјског музеја Србије др Душица Бојић, која је у сарадњи с Адвокатском комором Војводине и породицом Гојковић припремила и изложила материјал који је сведочанство о поменутом времену и професији.
– То је прича о великим именима адвокатуре, којима су на првом месту били адвокатска етика, знање и судбина клијената – рекла је на отварању Маја Гојковић, ћерка чувеног адвоката Мите Гојковића, која је своју каријеру почела у њиховој породичној фирми. – Треба имати на уму да је тада адвокатура била без мобилних телефона, већ професија разговора и личних контаката са странкама као појединачним адвокатским случајевима и животним судбинама. Овом изложбом постављамо питање како је некада изгледала адвокатура и колико је данас бављење том професијом другачије.
Како је истакла, изложбом се обележава 60 година постојања адвокатске канцеларије „Гојковић” и тиме се гледа у прошлост која открива бројна имена која су оставила важан печат у својим настојањима да правда једнако важи за све, као и да тадашњи адвокати представљају симболе новосадске адвокатуре друге половине 20. века. Стога је тај догађај својеврстан омаж тој професији, али кроз причу о раду Мите Гојковића.
– Изложба има намеру да подсети на време када за адвокате није било великих и малих случајева – додала је Маја Гојковић. – То је било време када су адвокати, бранећи своје клијенте, бранили принцип да је правда једнака за све. У нимало лаким временима, када је адвокатура била на испиту, адвокати су својим приступом били последњи браниоци права и оставили су дубок траг, водећи рачуна о интересима сваког грађанина који им се обрати за помоћ и савет. То занимање је поставило високе стандарде и заслужило епитет часне професије, а њени актери – да не буду заборављени.
Да би се представили рад и дело Мите Гојковића, ауторка др Душица Бојић морала је да допре у срж породице Гојковић, у оно што је она некад била и оно што данас јесте. У томе јој је погла и Адвокатска комора Војводине, која јој је дозволила приступ у свој архив, дала изузетне примерке предмета и списа.
– Захваљујем се породици Гојковић што је имала поверење у мене као историчара, што ми је поверила своју интиму да од ње начиним нешто што имате прилику да видите – рекла је др Бојић. – Породица Гојковић има изузетно порекло из Војводине и Србије, они су и оснивачи канцеларије, а за генеалогију неке породице је врло битно да се професија унутар ње наставља. Ми у овом случају обележавамо 60 година постојања једне канцеларије, с оца Мите и мајке Савке, преко деце Драгана и Маје, до Драгановог сина Срђана, а надамо се да ће и дивна Срђанова ћеркица наставити ту традицију.
Адвокат за узор и понос
Мита Гојковић је током своје 44-годишње каријере био окренут грађанском праву, а у тој области је освајао највеће успехе. Данашњи адвокати га сматрају узором који се придржавао правних и етичких обавеза а које су биле везане за однос према професији, клијентима и судовима. Дугогодишњи рад и посвећеност адвокатском позиву сврстали су га у ред доајена адвокатуре и уваженог колеге којим се Адвокатска комора Војводине поноси. Мита Гојковић је у именик АКВ-а уписан 26. новембра 1958. године.
Уз Гојковиће, важно је споменути и адвокатске породице Милић и Рончевић, за које, како је директор Адвокатске коморе Војводине Владимир Бељански истакао, све хвале и успеси пођеднако важе.
– Изложба представља породичну и адвокатску манифестацију сећања на време у којем је адвокатура другачије изгледала – рекао је Бељански. – То је сећање на време које је спорије текло, када је било више посвећености клијентима и колегама, када су се користиле писаће машине, време у којем се живело с више достојанства и које не смемо да заборавимо. Оно је подсетник на т да се бавимо најтежом и најлепшом професијом на свету.
Л. Радловачки
