Новосађанка Илона Ковач прославља 104. рођендан

Међутим, пролазнику, госту или оку које уме да примети детаље, неће промаћи призор уређене мале баште с ружама, мушкатлама, бегонијама... Башта без иједног корова, чисто мало двориште, офарбани прозори и врата, окречени зидови старог здања и још много тога дело су руку бака Илонке која 15. октобра пуни 104 године.

Рођена је у Бачкој Тополи, где је завршила за кројачицу, а у Нови Сад је дошла са 16 година. Ту је радила у ткачници и касније у хемијској чистиони. Живот јој је од малих ногу био борба. Мајка ју је као малу напустила, живела је с оцем и маћехом, која се према њој лоше понашала. Касније је изопштена из породице и наследства деде по оцу, који јој је једини био наклоњен.

– Нико ме није волео, осим деде – сећа се Илона. – Он је такође био кројач. Породица је, иначе, била добростојећа, деда је имао виноград и воћњак, распоређивао је посао у односу на то шта је ко могао да уради. Памтим да смо имали лешнике, смокве, шљиве, чак и жуте трешње. Требало је много да се ради. Устајали смо рано и певали да бисмо призвали сунце. Имали смо и краву, тако да је било млека и млечних производа. Не сећам се да сам икад јела лепши милерам од тог нашег домаћег. Али, све што је било лепо, кратко је трајало. Деда је умро и живот се променио.

Кад је дошла у Нови Сад, потпуни странци били су бољи према њој него породица и родбина.

– У Новом Саду је све некад било боље – каже бака. – Нема више доброг укуса хлеба. Некад сам поврће куповала на џакове, целу зиму је трајало, а сад иструли за три дана. Млади не знају како је пре било. И материјали за одећу су били квалитетнији. Радила сам у ткачници, али имала сам здравствених проблема због којих сам морала да напустим тај посао. Ипак, цео живот сам нешто радила и шила свакоме коме је требало.

Соба Илонке Ковач пуна је њених ручних радова. Много тога је урађено током непроспаваних ноћи. И дан -данас све ради сама и одбија да јој било ко помогне. Готово сваког дана оде на Сателитску пијацу, а тамошњи трговци су, каже, поносни кад она нешто купи код њих. Госте воли да послужи и дочека с нечим што сама направи. Чим сване, она изађе у башту, у којој има много посла. Кад је имала 90 година, сама се попела на кров изнад оставе да нешто поправи, сама је и летос кречила и фарбала кућу, а једном се догодило да код лекара рачунар није хтео да прихвати датум рођења.

Илонка има сина и ћерку. И сад јој радост обасја лице при сећању на рођење девојчице. Син је, сећа се, био љубоморан као и свако дете, а кад су сестрицу ставили у његов кревет, ипак је рекао: „Биће мени добро и испод кревета”. Од ћерке је дочекала и чукун-унука, међутим, нико од њих не живи у Новом Саду. Чукун-унука Патрика довели су у Нови Сад за Илонкин 102. рођендан, кад је имао четири месеца. Син није ожењен и живи с њом.

– Кад сам напунила 100 година, рекла сам му: „До сад сам ја то радила, а сад сам спремај своју собу!” – с осмехом прича бака Илонка. – Своју децу сам сама извела на пут. Током Другог светског рата њихов отац је био у изгнанству у Линцу, одакле је писао да ће се вратити, деца су се радовала и чекала га као што би неко чекао Месију, али никад се није вратио. Нашао је другу жену. Било је тешко, али за децу сам се борила. Шила сам им одела, лепо сам их облачила, било је нормално да и најсиромашнији људи последњу пару, као и залогај, дају деци. Деца су била тако лепо обучена да су сви мислили да смо имућни. Једном је ћерка дошла и рекла: „Мама, они мисле да смо ми богати”.

И данас, у својој 104. години, све сама постиже. До стоте године је ишла пешака до цркве на Телепу и назад. Сваке недеље Илонка присуствује миси у Цркви Имена Маријиног, а још увек се догоди да до тамо оде градским аутобусом. Из године у годину ту јој прославе рођендан. Уз мису добије и благослов. Од једне млађе пријатељице Илонка за сваки рођендан добије беле руже, своје омиљено цвеће, и то 100 белих и број црвених који је напунила након тих 100.

– Људи питају шта је тајна дугог живота, а ја кажем да је важно бити скроман и умерен. Не треба претеривати у храни, а добро је јести што више млечних производа. Увек сам мало јела, а много радила. И данас испланирам шта ћу да радим и, ма колико ме све болело и било тешко, рад ме одржава у животу. У томе прође дан и осване следећи – закључује бака Илонка.

Текст и фото: Б. Павковић