Три гласа породице Манојловић присаједињењу Војводине Србији

Иницијативу је поднео Суботичанин Сава Стамболић, који је истакао да би преименовањем Улице Ђуре Ђаковић у Јован Манојловић Скупштина града исправила неправду према човеку који је задужио Суботицу.

– Није случајно да је предложени локални великан Србин – каже Сава Стамболић. – Деценијама је у овом граду прећуткиван значај српске предратне елите за Суботицу, која је имала велику улогу у 1918. године.  Јован Манојловић, рођени Суботичанин, из угледне српске породице, завршио је Српску народну вероисповедну школу, а затим Велику гимназију на мађарском језику, потом је студирао право, које је докторирао у Пешти, да би у свом граду отворио адвокатску канцеларију, коју је водио пола века. Бавио се и банкарством и био један од оснивача и управник Српске штедионице.

Иначе, историчар Зоран Вељановић изучавао је живот и рад Јована Јоце Манојловића, који је још као гимназијалац почео да објављује песме у „Невену“, а касније и пише тектове за „Суботичке новине“ и „Бачванин“. Адвокатски испит је положио у Будимпешти 1901. године, након чега је отворио адвокатску канцеларију у Суботици, а затим 1906. оснива банку у Суботици, чији је био директор. 

Тих октобарских и новембарских дана, заједно с браћом Владиславом, Душаном и Цветком и буњевачким првацима учествовао је у организовању словенског народа да се одупре јарму који му је наметала Угарска. По истраживању и писању суботичког историчара Зорана Вељановића, налазили су се тајно по кућама буњевачких и српских првака и прича се да се управо у палати „Манојловић“ у центру Суботице, на адреси Корзо број 8, где су данас смештене просторије Буњевачке матице, стварао словенски отпор, односно одржан је један од тајних састанака.

Срби и Буњевци из Суботице су на тим састанцима дефинисали да им је циљ да се отцепе од Угарске, тј. Мађарске, и то по начелима тадашњег америчког председника Вудроа Вилсона.

Буњевачко-српски народни одбор у Суботици основан је 11. новембра 1918. у Стакленој дворани хотела „Хунгарија“ на Великом југословенском збору, одржаном на прослави 40. годишњице „Пучке касине“. Манојловић је на том скупу изабран у Одбор и 13. новембра је с његовим председником Шиметом Милодановићем дочекао српску војску на Железничкој станици.

– Суботица је проговорила 24. новембра 1918. године на Народној скупштини, ди су изабрани народни представници. Скупштина је одржана у дворани хотела „Хунгарија“. На састанак су, у пратњи Блашка Рајића и др Стипана Матијевића, дошли и чланови градске управе, уз пратњу мноштва народа. Изборну скупштину је отворио Шиме Милодановић. Изабрани су др Јован Петровић, др Фабијан Малагурски и др Јован Манојловић. Тада је Јован Петровић прочито проглас Српског народног одбора из Новог Сада од 17. новембра те протумачио циљ изборне скупштине. Утврђено је да у Суботици живи 70.000 Буњеваца и 5.000 Срба, те се за новосадску велику скупштину има бирати 75 делегата – рекао је Мијо Мандић који се бави историјом Буњеваца и носи име свог славног деде, који је управо тих новембарских дана 1918. године почео да организује школе, и то не само у граду, него и по салашима, да би деца коначно учила на матерњем језику.

Након присједињења, Јоца Манојловић наставља да учествује у јавном и политичком животу Суботице, али сада и у државним пословима. Обављао је низ одговорних дужности: био је изабран за народног посланика у Привременом представништву (1918), и у Уставотворној скупштини у Београду (1921). Учествовао је на интернационалном трговачком конгресу народних посланика из свих Антантиних земаља у Бриселу 1919.

Заједно с братом Владиславом био је домаћин др Јовану Цвијићу у својој кући 1919, када га је изаслала Париска мировна конференција ради решавања питања Бајског троугла, наводи у својим истраживањима Вељановић. Након Другог светског рата имовина му је више пута одузимана, а он доведен на ивицу преживљавања. 

По том великом човеку, који је свој живот посветио слободи, ниједна улица или школа није названа, отишао је у заборав. Није се женио и сахрањен је на Православном гробљу у Дудовој шуми у породичној гробници.

Добротворна задруга Српкиња

Анастазија Таза Манојловић (1889–1974), девојачки Димитријевић, била је супруга др Душана Манојловића. Учествовала је у организовању многобројних добротворних приредби, па чак и избора за мис Суботице. Била је ангажована и у раду Народне кухиње „Добро дело“, основане на иницијативу Добротворне задруге Српкиња из Суботице које су делиле ручак сиротињи. Добротворна задруга Српкиња у Суботици била је хуманитарна организација, тачније, једно од првих женских удружења с циљем да  стипендирају и помажу девојчице лошијег материјалног стања, које нису биле у прилици да се школују.

У листу „Невен“ од 10. децембра 1918. године, у тексту под називом „Концерат омладинског друштва у Југославији“ најављује се да ће 11. децембра 1918. године, заједно с другим уметницима, наступити Таза Анастазија Манојловић и извести нумеру од Стевана Стојановића Мокрањца „Мирјано“.

На Великој народној скупштини у Новом Саду један од делегата је био и његов брат Владислав и снаха Таза Манојловић.

Др Владислав Манојловић рођен је у Суботици 1869. од оца Јована, а преминуо 1938. Докторат права и политике стекао је у Будимпешти. Био је истакнути функционер Народне радикалне странке. Учесник је Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра 1918.

Обављао је функцију великог жупана владиног комесара Бачке жупаније у Сомбору. Радио је као краљевски јавни бележник. Имао је низ друштвених функција: био је председник СПЦО, председник Удружења трговаца у Суботици итд.

Супруга му је била Меланија (1864 – 13. јануар 1932). Имао је синове Самка (рођен у Суботици 23. фебруара 1897), Александра и кћерку Катинку.

Ана Антуновић