Необичан и трновит пут свестраног човека Тихомира Ранисављевића

Тихомир је личност коју надалеко знају, искључиво по добром. Многи тврде да је Тире имао више талента него косе на глави, а како и не би кад га је било свуда у бившој држави где стицао ауто-механичарске вештине, вештине вариоца, воћара и виноградара, кинолога, сликара, глумца, спортисте, извиђача...

Било је то давно кад Тире није одговарао шидским политичарима. Међутим, како је време пролазило, мишљење се мењало у његову корист. Данас се је окићен наградама и другим знамењима. У општини Шид добио је бројна одликовања, пехаре, похвалнице, признања, Шестодецембарску награду, а док је водио извиђачки одред „Лазар Бибић”, могао се покрити знамењима.

„Рођен сам 18. априла 1943. у селу Вашица“, прича Тихомир.

„Те године отац ми је био у партизанима. Дошао је да ме види. При повратку наиђе на непријатељску заседу која га је убила. Те ноћи стричеви су моју мајку избацили из куће због капитала. Мати удовица с дететом тек рођеним, не зна куда ће. Тада је моја мајка одлучила да учи за бабицу, а ја сам остао код њене фамилије. Кад је завршила течај, отишли смо у Ердевик јер смо тамо добили кућу. Ја сам завршио четири разреда основне школе, а мајка није радила у струци због већ једне бабице у селу. Ишла је у надницу. Био је то тежак живот.“ 

После завршетка основне, уписао је Војну школу у Пули, али ју је убрзо напустио да би био ближе мајци. Дошао је у Нови Сад и, након завршетка заната, постао ауто-каросериста.

„Живео сам у интернату у којем су била смештена деца палих бораца. Тешко беше... После рата јели смо Труманова јаја и млеко у праху. Били смо гладни, жедни и озебли. Ни учење није било лако, шамарали су нас на радном месту мајстори, посебно оне који су грешили у раду. „Нек се зна ко је овде глава”, говорили су. За две године завршио сам занат и дошао у Сремску Митровицу у ауто-лимарску радионицу, као калфа. Године 1965. сам се оженио с Маријом Аврамовом из Мокрина, гаравог сокака Мике Антића, и с њом добио ћерку Сању и сина Вељка. У Новом Саду сам радио на Штранду у Ауто-клиници 19 година“, прича Тихомир.

„Не предајем, ја сам ђак”

Наљутио се Тихомир и заинатио када су га бахати шидски политичари оставили без радног места, те је под „старе дане” постао средњошколац!

„Радио сам у Шиду и уписао Средњу пољопривредну школу – Смер воћарско-виноградарски. Први дан у школи дође професор у разред и пита ме: „Шта ви предајте?” Ја одговорим: „Ништа, ја сам ваш ђак”.“

После неостварене жеље да оде у Немачку, пут га је водио од Сремске Митровице, преко Јајца у Босни, до Шида. Али, авај, у Шиду је стао на жуљ локалним политичарима, а они беху дрски и осветољубиви.

„Они су довозили своја кола на поправке да им се ураде бесплатно у државном ауто-сервису, а да се то књижи као поправка приколица и тако правда новац. Ја то нисам прихватио јер нисам склон фалсификату и радим поштено. Они су ми се осветили, скинули ме с тог посла, и на крају ми рекли да би ми било мудрије да напустим Шид“, вели Тире.

Широких погледа и интересовања, живот га је одвео међу извиђаче.

„Још док сам био домац, један колега ми је предложио да одемо у извиђаче. Допало ми се, па и кад сам се оженио, све укућане сам водио међу извиђаче. Године 1973, поучен искуством дужим од две деценије с тим људима, тражио сам и добио писмено мишљење од Мике Антића о извиђачима, а он ми је написао: „Најбољи људи су извиђачи”.“

Формирао је сасвим оригиналан извиђачки одред.

„Пошто сам се бавио глумом, у том одреду сам основао драмску секцију. Увежбао сам програм и од шидског ПИК-а сваке суботе и недеље добијали смо шофера и аутобус. Обишли смо свих 19 општинских места и понудили мештанима двоипосатни програм. Сви су били задовољни, и публика и ми. Скупили смо довољно новца и тиме купили опрему: шаторе, покриваче, вреће за спавање, мараме ... И тако наш одред је личио на праве извиђаче“, понсан је Тихомир.

Тако је почело. Касније, рађале су се нове идеје те су „пљуштала” признања и одликовања.

„Извиђачки одред „Лазар Бибић” из Шида добио је за 30 година више од 1.000 признања. Од Цркве Светог Николе добили смо црквено признање а општина Шид 2011. уручила ми је највеће општинско признање – Шестодецембарску награду. Осим тим активностима, бавио сам се и кинологијом да бих децу повео у смеру да развијају љубав према псима, а не да их туку и убијају. Био сам председниког Кинолошког друштва у Шиду. За тај део посла добио сам златну плакету. У Риболовачко-спортском друштву освојио сам бронзану медаљу. И на крају, Црква Лазарица у Шиду даровала ме је Часним крстом, а ја, по угледу на Мокрин, увео сам у Шиду такмичење деце за најјаче јаје“, вели Тихомир.

Д. Савичин