Јутро на Шпицу за срећу у срцу "штрандарошице" Душке

Тамо га је с 15 први пут и препливала у друштву тек нешто старијих пријатеља.

– Тада ми је требало много више времена него сад, и због кондиције, због и технике пливања, а и саме ширине Дунава, док ми је на Штранду, измерили смо пре неколико година, довољно 14 минута – каже она, откривајући да у малом прсту држи ток од Раковца до Сремских Карловаца. – Може се рећи да је Дунав опасна река, поготово за неког ко га не познаје. На пловном путу је сигурно двоструко бржи, што многе изненади и уплаши, а паника и страх су највећи непријатељи купача.

У његову варљиву ћуд уверила се још као девојчица, гледајући како пред њеним очима нестаје 17-годишњи друг, покушавајући да прође својеврсном „стазом” која је изронила током ниског водостаја.

– Био је непливач, али је кренуо за осталима мислећи да је сигурно. Било је довољно да му склизне нога па да га вода повуче. Трајало је буквално пола минута. Другари, добри пливачи, неуморно су покушавали да га нађу, али узалуд. Толико је било нестварно да у први мах нисам ни схватила шта се дешава – додаје Душка, признајући да се увек плашила вирова, посебно заобилазећи ковитлац који се формира иза стубова моста. – С тим страхом суочила сам се пре десетак година уз помоћ пријатеља који још боље од мене познаје Дунав и који ми је доказао да конкретно тај није опасан јер те, кад уђеш у њега, полако окреће или чак стојиш у месту, у зависности од брзине реке тога дана.

Омиљено место у последње време јој је такозвани Шпиц, далеко од кафића и вреве, која јој, како године пролазе, све више смета, а најдраже доба дана, разуме се, јутро, кад је површина воде као стакло, откривајући танане дине на дну.

– Штранд је некад био оаза мира и зеленила, а сад је малтене вашариште – запажа она. – Међутим, у овом делу плаже сваки други посетилац носи са собом књигу или лаптоп па не сметамо једни другима ни кад смо близу. Свако је у неком свом свету.

За њу сезона пливања, каже, не постоји и, ако је сећање не вара, није се купала само у децембру.

–  Ове године за Божић био је леп сунчан дан, више од 10 Целзијусових, који се претворе у 20 степени испред кабина, где као да влада нека микроклима. Не може се то баш назвати пливањем: замахнула сам само неколико пута, јер ипак је вода била хладна – признаје. – А у априлу, кад се жива попне до 16 подељка, ја сам већ увелико у Дунаву.

Толико воли воду да јој није битно да ли је река, језеро или море. Лични рекорд – 20 километара за један дан – оборила је на Луштици, кад је пливала од Весла до Жањица и назад. У последње време ритуал јој је да се спусти од Шпица до Бећарца, а затим врати кроз шуму врба и топола, по хладовини.

Као права „штрандарошица”, већ двадесетак година изнајмљује кабину па се и дружи с локалном екипом. Одатле и зна живописне предводнике двају табора – машинског инжењера, русофила и страственог љубитеља фудбала Ђошу и некадашњег спасиоца, демократу Гају, који је одавно одлучио да зиму проводи у топлијим крајевима, па је купио половну јахту на Канарским острвима, где остаје само по три месеца док не добије пасош Европске уније. Ђоша, који никад у животу није радио, познат је по причи како је одбио посао.

– Кад је отишао на разговор, питао је какво је радно време, а одмах затим може ли да не ради од маја до септембра. „Па зашто?”, зачудили су се послодавци. „Зато што морам на Штранд!”

Слађана Милачић

Фото: Приватна архива