Jutro na Špicu za sreću u srcu "štrandarošice" Duške

Tamo ga je s 15 prvi put i preplivala u društvu tek nešto starijih prijatelja.

– Tada mi je trebalo mnogo više vremena nego sad, i zbog kondicije, zbog i tehnike plivanja, a i same širine Dunava, dok mi je na Štrandu, izmerili smo pre nekoliko godina, dovoljno 14 minuta – kaže ona, otkrivajući da u malom prstu drži tok od Rakovca do Sremskih Karlovaca. – Može se reći da je Dunav opasna reka, pogotovo za nekog ko ga ne poznaje. Na plovnom putu je sigurno dvostruko brži, što mnoge iznenadi i uplaši, a panika i strah su najveći neprijatelji kupača.

U njegovu varljivu ćud uverila se još kao devojčica, gledajući kako pred njenim očima nestaje 17-godišnji drug, pokušavajući da prođe svojevrsnom „stazom” koja je izronila tokom niskog vodostaja.

– Bio je neplivač, ali je krenuo za ostalima misleći da je sigurno. Bilo je dovoljno da mu sklizne noga pa da ga voda povuče. Trajalo je bukvalno pola minuta. Drugari, dobri plivači, neumorno su pokušavali da ga nađu, ali uzalud. Toliko je bilo nestvarno da u prvi mah nisam ni shvatila šta se dešava – dodaje Duška, priznajući da se uvek plašila virova, posebno zaobilazeći kovitlac koji se formira iza stubova mosta. – S tim strahom suočila sam se pre desetak godina uz pomoć prijatelja koji još bolje od mene poznaje Dunav i koji mi je dokazao da konkretno taj nije opasan jer te, kad uđeš u njega, polako okreće ili čak stojiš u mestu, u zavisnosti od brzine reke toga dana.

Omiljeno mesto u poslednje vreme joj je takozvani Špic, daleko od kafića i vreve, koja joj, kako godine prolaze, sve više smeta, a najdraže doba dana, razume se, jutro, kad je površina vode kao staklo, otkrivajući tanane dine na dnu.

– Štrand je nekad bio oaza mira i zelenila, a sad je maltene vašarište – zapaža ona. – Međutim, u ovom delu plaže svaki drugi posetilac nosi sa sobom knjigu ili laptop pa ne smetamo jedni drugima ni kad smo blizu. Svako je u nekom svom svetu.

Za nju sezona plivanja, kaže, ne postoji i, ako je sećanje ne vara, nije se kupala samo u decembru.

–  Ove godine za Božić bio je lep sunčan dan, više od 10 Celzijusovih, koji se pretvore u 20 stepeni ispred kabina, gde kao da vlada neka mikroklima. Ne može se to baš nazvati plivanjem: zamahnula sam samo nekoliko puta, jer ipak je voda bila hladna – priznaje. – A u aprilu, kad se živa popne do 16 podeljka, ja sam već uveliko u Dunavu.

Toliko voli vodu da joj nije bitno da li je reka, jezero ili more. Lični rekord – 20 kilometara za jedan dan – oborila je na Luštici, kad je plivala od Vesla do Žanjica i nazad. U poslednje vreme ritual joj je da se spusti od Špica do Bećarca, a zatim vrati kroz šumu vrba i topola, po hladovini.

Kao prava „štrandarošica”, već dvadesetak godina iznajmljuje kabinu pa se i druži s lokalnom ekipom. Odatle i zna živopisne predvodnike dvaju tabora – mašinskog inženjera, rusofila i strastvenog ljubitelja fudbala Đošu i nekadašnjeg spasioca, demokratu Gaju, koji je odavno odlučio da zimu provodi u toplijim krajevima, pa je kupio polovnu jahtu na Kanarskim ostrvima, gde ostaje samo po tri meseca dok ne dobije pasoš Evropske unije. Đoša, koji nikad u životu nije radio, poznat je po priči kako je odbio posao.

– Kad je otišao na razgovor, pitao je kakvo je radno vreme, a odmah zatim može li da ne radi od maja do septembra. „Pa zašto?”, začudili su se poslodavci. „Zato što moram na Štrand!”

Slađana Milačić

Foto: Privatna arhiva