ТВОЈА РЕЧ: Јелена Грлић (21): Волим спорт, изазов и покрет

Међутим, она студира новинарство на Филозофском факултету, повремено пева на свечаним скуповима, пише песме, учи стране језике, путује... Свестрана је, увек насмејана и експерт за фудбал.

– Ја сам за десети рођендан од оца добила први фото-апарат и тада сам схватила да се мени то свиђа и почела сам да сликам бубице и ситне детаље – присећа се Јелена. – Рекла сам мојима да бих волела да упишем фотографију, али су ме гурали у Карловачку гимназију. Мени то није било забавно и заљубила сам се у фотографију и тако сам почела.

Откуд то да си, онда, отишла на студије журналистике, а не фотографије?

– Зато што је журналистика та која све спаја. Свестрана сам, волим и уметност, спорт – буквално ме све занима. Тражила сам нешто чиме могу све то да спојим и да будем умешана у све истовремено.

Да, као што се новинари у све мешају...

– Да, да. Примењена фотографија ми није звучала толико изазовно јер се она своди на портрете, природу, а ја сам заволела спорт, изазов и покрет. Статично ми није занимљиво.

Како је дошло до тога да се бавиш спортском фотографијом?

– Запрвао, до спортске фотографије сам дошла тако што су нас у другом средње довели у „Дневник” на праксу. Повезала сам се с вашим колегом Филипом Бакићем и он ме је одвео на утакмицу ФК „Војводина”. Мени су породично сви навијачи ФК „Војводина” и као малу су ме увек водили на све утакмице. На пракси сам изразила жељу да фотографишем и Фића ме је увео у клуб и тада је све почело. Прво сам била волонтерка на стадиону па сам добила акредитацију и почела да сликам, а онда сам постала официјелни фотограф ФК „Војводина”.

Да ли фоткаш још нешто осим спорта?

– Трудим се, али је проблем што немам чиме. Још увек нисам довољно зарадила да бих могла да купим озбиљнију опрему која би ми омогућила да фоткам неке друге ствари. Али, радим матурско сликање и рођендане, но то ме не привлачи, то ми је ружан посао.

Колико те занима новинарство као професија?

– Кажем, свестрана сам. Увек сам волела да пишем, као мала сам писала песме, волим и да читам...

А шта планираш кад дипломираш?

– Мој највећи циљ је да оснујем магазин који би се бавио само фудбалом, али од најниже до највише лиге. Значи, у целој Србији, али и у иностранству ако одемо на неку утакмицу. Излазио би једном недељно.

Само о фудбалу?

– Волим ја и друге спортове, али ми је фокус на фудбалу јер сам га највише заволеа. Као мала сам одрасла с дечацима и увек сам била мушкобањаста, и увек је било само фудбал, фудбал, фудбал... Тренирала сам и одбојку, па сам тада и њу пратила, међутим, у последње време нисам у томе.

Будући да си „Дневников” хонорарни сарадник, да ли би волела да се задржиш код нас кад дипломираш?

– Да, наравно. То би ми била прва жеља по завршетку факултета.

Рекла си да си свестрана. Шта те још занима?

– Волим да певам па понекад наступам на дочецима и крштењима. Волим уметност. Свирам клавир јер ме је мама научила основама, а ја сам сама радила даље. Волим стране језике. Говорим енглески и руски, а трудим се да научим и немачки. Волим и да путујем. Кад год се укаже прилика, гледам да одем. Волим математику, иако је, нажалост, више немам. Да, мислим да сам прва која је то изговорила.

Л. Радловачки