Индијанци у Музеју Војводине
На темељу победничког духа из Другог светског рата, у другој половини двадесетог века међу нашом децом игра “партизана и Немаца” је била логичан избор за играње ратовања, али како се у таквој игри никако нису могле окупити значајније “снаге” Вермахта, у први план су избили “каубојци и Индијанци”.
Није у почетку глатко ишла ни “мобилизација” Индијанаца јер прве слике које смо о њима добијали (највише кроз поп културу) углавном су их приказивале као крволочне дивљаке који тероришу недужне беле досељенике што је знатно отежавало поистовећивање са “црвеним народом”…
Међутим, слика се полако мењала захваљујући књижевности (Карл Мај, Џон Феримор Купер) која је Индијанцима била више наклоњена, али и томе што су се и у Холивуду негде седамдесетих година 20. века коначно одлучили да сниме покоји филм где су Индијанци приказани онаквим какви заиста јесу били – поносит народ, дубоке духовности и повезаности са природом, а стидљиво су почеле и приче о размерама њиховог страдања од белих људи…
Иако га је за конципирање изложбе постављене у Музеју Војводине “Сањао сам… бизони пролазе преријом”, директно инспирисала прича Хорхе Луис Борхеса “Етнограф”, виши кустос Дарјуш Самии признаје да његова фасцинација индијанском културом траје од детињства и да је то сада преточено у поставку која показује какву смо слику о Индијанцима имали на овим просторима и како се она мењала.
- Направити поставку о индијанској култури је готово немогуће с обзиром на то колико би морали “широко” да захватимо такав материјал до којег је код нас и тешко доћи, тако да смо приредили нешто што би могли назвати нашим успоменама на Индијанце – објашњава аутор изложбе Дарјуш Самии.
Према његовим речима, први записи на српском језику у којем се спомињу Индијанци датирају са краја 19. века када се између осталог помињу и у књизи Васе Пелагића “Народни учитељ”.
- Убрзо након тога у Београду и Новом Саду почињу да се објављују кратке приче са Дивљег запада. Наравно, то је још далеко од оне поплаве вестерн романа која је уследила неколико деценија касније, али већ и тада имамо приче у којима су актери северноамерички Индијанци – прича Дарјуш Самии.
На изложби која је постављена у атријуму Музеја савремене уметности, могу се видети романи и стрипови о Индијанцима који су код нас објављивани, аутентичне фотографије и цртежи, филмски плакати, насловнице магазина, албуми са сличицама, књиге, играчке и фигурице па и омот некадашње “Пионирове” чоколаде “Вигвам” (индијански шатор–кућа).
- Велики “пробој” у нашу поп културу Индијанци су имали 60, 70 и 80–их година са општим порастом продукције у свим областима. У то време у више од половине свих штампаних романа и стрипова код нас се појављују индијанци. Снима се све више филмова, а у Југославији у то време почињу чак и да се снимају вестерни, највише у немачкој продукцији па ту имамо и нашег глумца Гојка Митића који се прославио улогом Винетуа – каже Самии.
У последњих пар деценија, индијанци више нису тако присутни у нашој поп-култури, а индијански мотиви су код нас још увек актуелни у тетоважама и евентуално одећи.
Као пратаћи програм поставке “Сањао сам… бизони пролазе преријом”, одржано је и вече индијанске поезије и прозе на којој је уз аутора, о индијанској традицији и култури говорио и историчар Павле Орбовић из музеја у Врбасу. Према речима Дарјуша Самиија, први преводи индијанске поезије и прозе (са енглеског на српски) су се према расположивим подацима појавили неколико година након Другог светског рата када се код нас појављују и прве научне књиге о северноамеричким Индијанцима. Неке од њих се могу видети на изложби која ће у Музеју Војводине бити постављена до краја августа, а планирани су још неки пратећи садржаји.
Нико Перковић