Тема Дневника: Много бегунаца, али ни потраге не престају

Вест с почетка прошле недеље да  је после осам година бекства, наводно, у Бразилу  ухапшен бизнисмен Родољуб Радуловић Миша Банана, који је  такође обухваћен тим кривичним поступком, за сада није потврђена, па је прерано за нагађања да ли би и када могао да се придружи осталима у великој судници у Устаничкој улици у Београду.

Осим Радуловића, у  предмету „Шарић“, српском правосуђу измиче  још неколицина  оптужених.

У великим процесима с много окривљених, иначе се, како наводе правници,  свуда у свету  неретко дешава да  поједини протагонисти, па и  с врха оптужнице, измакну правосуђу  у неком периоду, било да касније с обзиром на доказе,  буду ослобођени или осуђени за дела због којих су гоњени.

Истражитељи, међутим, сматрају да савршено скривање најчешће  није могуће бесконачно, а тај закључак  поткрепљују и појединим случајевима бивших „највећих“ бегунаца у  светским размерама који су  после деценија скривања, ипак „пали“.

Адвокат Мирослав Тодоровић, бивши судија , каже да  код нас нису честа  бекства из затвора јер је ниво обезбеђења и предострожности веома висок, али да  има  много бегунаца  током трајања кривичних поступака, било у фази истраге, суђења или извршења правоснажне  пресуде. 

- Има много бегунаца  који се склањају док нису почели да издржавају затворску казну, па у фази извршења правоснажне пресуде  беже негде, најчешће у иностранство и скривајући се чекају застарелост извршења казне која је много краћа него застарелост кривичног гоњења. Они имају  калкулације да док год могу одлажу извршење казне, а кад то више не могу одлучују се на бекство. На пример , за казну затвора до годину дана, застарелост  је четири године, па онај који је на њу осуђен одлаже   извршење  две године, а преостале две године  побегне  и тако ствара услове да му казна застари - каже Тодоровић.

Напомиње да се последњих година ситуација  доста заоштрила   по питању наших бегунаца по  европским земљама, пре свега државама Европске уније, јер и када је за њима расписана само национална потерница,  свеједно могу да буду изручени Србији, што раније  није био лсучај. 

- Догађало се  доскора  да наши грађани који су побегли од извршења казне или од кривичног гоњења , буду ухваћени у земљама Европске уније али је њихова полиција  морала да их пусти уколико није било међународне потернице Србија коју издаје Министарство правде - вели Тодоровић.

Према његовим речима, сада се ситуација много изменила.

- Постоји прећутни договор између наших власти и власти Европске уније  да кад се   у тим земљама нађе неки наш грађанин  за којим је у Србији расписана национална потерница, онда њихова министарства позову наша и обавесте их да пошаљу захтев за изручење у року од 40 дана, а они ухваћеног држе у екстрадиционом  притвору, и  кад стигне захтев, изручују га иако нема међународне потернице. Зато наши бегунци сада углавном беже према Јужној Америци - указује Тодоровић.

Међународне потернице се, како наводи адвокат, углавном издају за поступке који су у току,  у фази истраге или суђења, а мање за извршење казне. Када  је реч о осумњиченима за тежа кривична дела са  запрећеним  високим казнама, скоро у сваком случају  бекства се завршавају тако што се издају потернице, прво домаће па онда  црвене - међународне . 

Многи „наши“  бегунци су се  показали  као махери  бежања и скривања,  по  вештини „нестајања“ достојни Худинија.

Тако су својевремено у  периоду суђења оптуженима за пропаст пирамидалне штедионице „Југоскандик“  1993. године,  Еквадор и друге  најудаљеније тачке  на  планети везиване  за вишегодишње бекство Јездимира Васиљевића Газда Језде, бившег власника  „Југоскандика“ сада правоснажно ослобођеног, пошто су све оптужбе застареле.

Васиљевић је био у бекству у два наврата, први пут  осам година, пре него што је  у фебруару 2001, ухапшен на београдском аеродрому, по повратку у Србију, а други пут, је након пуштања да се брани са слободе, побегао 2006.  у јеку суђења, и скривао  се до априла 2009. године, када је  ухапшен у Холандији. 

Протеклих година су  пред судско веће београдског  Вишег суда и у београдски ЦЗ,  после више од пола деценије бекства, доспела  двојица навијача “Партизана”, осуђених по оптужбама  за учествовање у   премлаћивању насмрт француског навијача Бриса Татона 2009. године у Београду.    

Дејан Пузигаћа, осуђен после поновљеног првостепеног поступка на 12 година затвора, ухапшен  је у септембру 2015 године у Грчкој с фалсификованим пасошем Словеније. Пузигаћа је приликом хапшења био у монашкој одори, а касније се  показало да се  током  бекства широм планете, на Тајланду, замонашио у руском манастиру и узео монашко име отац Сава. 

Ђорђе Прелић, који је  у случају “Татон” сада правоснажно осуђен на 10 година затвора,  био је у бекству  до 2013. када је  ухапшен у Шпанији у близини Барселоне.

Пали и „земунци”

Нашем правосуђу прилично дуго  су измицали и  припадници “земунског клана”  Александар и Милош  Симовић,  Сретко Калинић и Владимир Милисављевић, осуђени на максималне затворске казне по оптужбама за учешће у извршењу више  тешких кривичних дела те криминалане групе, међу којима и  за атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића  у марту 2003. године, од када су и били у  бекству , али су временом сва четворица завршила иза решетака. 

Најпре је,  после три и по године скривања,   у новембру 2006,  откривен Александар Симовић, који   је  ухапшен  у изнајмљеном стану на Новом Београду.

Милош Симовић је у бекству провео нешто више од седам  година, а  ухапшен је у  јуну 2010.  приликом покушаја  илегалног  преласка  српско-хрватске границе код Моровића.

Почетком јуна  2010. у Хрватској је  ухапшен  Сретко Калинић,  након што га је  на периферији Загреба  из ватреног оружја ранио  Милош Симовић, а  у августу исте године, Калинић је после опоравка, изручен Србији.

Владимира Милисављевића је ухапсила шпанска полција, 10. фебруара 2012. у Валенсији,  док је био у друштву с Луком Бојовићем, који  тада  такође  ухапшен.

Најегзотичније дестинације широм  планете у медијиским спекулацијама  везују се за  одбеглог бившег припадника ДБ-а  Мирослава Курака, коме се  у одсуству суди по оптужбама за  убиство новинара Славка Ћурувије 1999. године у Београду,  што је  он раније у потпуности негирао.  

Својеврсни рекорд у бекству  држи  Жељко Максимовић  Мака, који   је нетрагом нестао  2002.године, када су му  приписане оптужбе за наводно организовање  убиства полицијског генерала Бошка Бухе, којих је првостепено  ослоблођен, али је  пресуда укинута па је наређено  понављање суђења .   

Ј. Јаковљевић