„Morrowind” као сан о Борхесовој „Пешчаној књизи”

Свакако да њиховој заменљивости не доприноси само проста количина наслова које је немогуће испратити. И виртуелна револуција очигледно једе своју децу, па напредак технологије који је већ крајем прошлог века узео лудачко убрзање врло брзо чини игре застерелим, па ако их је и могуће покренути на новим компјутерима, обично изгледају тако непривлачно да после неколико година остају сасвим заборављене.

Међутим, ако и дан данас укуцате Morrowind у претраживач (овог маја прошло је тачно шеснаест година откако је изашла ова видео игра) или на Јутјуб, суочићете се са великим бројем нових видеа, шаљивих или чак метафизичких текстова, анализа, и монтажа инспирисаних овом игром. У чему је ствар?

Morrowind је игра утемељена у измишљеном свету који је еклектична мешавина утицаја египатске, индијске и јапанске митологије и књижевности, са покојим познатим општим местом из европске фантастике и пуно, често бизарних и занимљивих, сасвим аутохтоних изума.

Оног тренутка када је укорачио у свет са својим аватаром, играч може да ради апсолутно било шта – да покуша да се оствари као изабрани херој, да се укључи у закулисни хладни рат између посвађаних главних кућа, да постане плаћени убица, лопов, маг или политичар или да, ако је посебно пацифистички расположен, напросто бере и сакупља цвеће у природи, па да га препродаје на пијаци све док не заради за кућу у неком граду јефтином за живот.

Онај ко би желео да испуни сваки могући задатак или посао у игри, морао би да уз компјутер проведе око 650 сати. Ако би препешачио (додуше, својим мишем), целу територију Morrowinda, од главног града чији су квартови зигурати, до чудних приморских паланки на северу где људи живе у огромним печуркама, то би, преведено у нашу стварност, одговарало површини од четрдесетак квадратних километара.

Наравно, путовања нису проста, па неопрезни путник боље да бира да се креће дању (пошто се у овој игри дан и ноћ смењују у правилном циклусу), да избегава делове пренасељене опасним животињама, сем ако путује у друштву, и да свакако обрати пажњу на временске прогнозу, с обзиром да није пријатно путовати ни у магли, ни по киши, а нарочито не када наиђе једна од олуја пепела по којима је Morrowind далеко познат.

Morrowind је свакако један од најбољих примера онога што амерички професори креативног писања воле да називају worldbuildingom (буквално, грађењем светова). Тако, пошто ова игра претендује на што потпунију илузију стварности, сваку од књига које се налазе у њој могуће је отворити и прочитати. У игри постоји око триста различитих наслова који покривају теме од историје, религијских расправа, преко поезије и авантуристичких повести све до сугестивних еротских причица, свих наравно смештених у свет и културу Morrowinda.

У још једном читању класичног мита о изабраном хероју, играч већ негде на почетку заплета открива да је он, чини се, реинкарнација давно убијеног националног хероја. Али обрт је у томе што је, као и у стварности, немогуће доћи до коначне истине (јер она ни не постоји). На играчу је остављено да дуго сакупља делиће приче и да узалуд покушава да кроз рашомонијаду контрадикторних сведочења рашчивија не само шта је заправо довело до смрти његове прве инкарнације, него и да ли је он уопште ичија инкарнација или је све заправо политички конструкт.

У великом финалу, пошто су се коначно срели, главни антагониста пита самог играча да ли је он заиста реинкарнација великог хероја чију је улогу дотад играо. Четири могућа одговора дају потпуно различите коначне закључке причи и дуга сага добија смисао који сам играч конструише - или је у питању прича о митском хероју који се враћа да испуни фатум и да се освети онима који су скривили његову смрт (тако ми богова, да, ја сам он), или је све била просто авантура преамбициозног човека из народа (ја сам само верни поданик нашег цара), или је у то пак ничеанска сага у којој се прави херој може потврдити само кроз тријумф воље, где је све друго неважно (ја сам бирам своју судбину). Можда најзанимљивији могући одговор од свих је последњи, који у деконструкцији било каквог митотворства и уз подсмех религији и свим мистичним обредима који су главног јунака пратили дуж целе приче, дозвољава играчу да каже да апсолутно нема појма.

И занимљиво је да се баш видео игра толико приближила постмодернистичкој идеји о отвореној структури припоповедања. У том смислу, нарација у савременим видео играма (бар овог типа) постаје ближа Борхесовом сну о „Пешчаној књизи” која се стално сама исписује, или Павићевом Хазарском речнику у којима, бар у теорији, не постоји коначан број начина на који се прича може испричати, те се приповедање наставља вечно.

Настасја Писарев