Језикоманија: О, речи моје...
Ових дана дигла се велика прашина око уџбеника за 5. разред основне школе, и примера за вокатив за који је узет стих из Цецине песме: „А сећаш ли се, лепи громе мој, некада је тло под нама пуцало.”
Да подсетимо:
Вокатив је пети падеж у српском језику, једини независан поред номинатива. Његова функција је комуникативна јер служи за дозивање, обраћање саговорнику, скретање пажње. Овај падеж се у писању увек одваја запетом, а у говору краћом паузом, нпр. „Ана, врати се”. Наиме, у поменутом уџбенику као примери за тај падеж су наведени стихови Алексе Шантића, песама популарних извођача, као што су Бајага, група „Рибља чорба”, ЈУ група, Здравко Чолић и, на крају, као спорна, Светлана Цеца Ражнатовић.
И пре овог „случаја” било је стихова из популарне музике у уџбеницима (Харис Џиновић, нпр), али није се толико расправљало о томе.
„Гром”... теоретски јесте пример за вокатив, али наставак стиха је неприличан за дечаке и девојчице који имају тек 12 година, признаћете. Та песма се некоме свиђа, некоме не, али је то композиција која се слуша на одређеним местима и није за уџбенике. И тачка.
Наташа Мирковић
