Осам деценија од смрти Марка Нешића, композитора и народног трибуна

У то време Марко Нешић је уживао углед једног водећих музичких стваралаца Новог Сада и Војводине, чија је репутација далеко надилазила националне оквире, а о вредности његових песама међу којима су најпознатије “Невен коло”, “Жабаљка”, “Ђувегије где сте, где сте”,  сведочи чињеница да су оне одмах по свом настанку бивале прихваћене код најшире публике и да су добро познате и омиљене и данас, када их многи сматрају за народне песме.

Сусрет са другим младим даровитим тамбурашем, виртуозним примашем Васом Јовановићем био је пресудан за каснију музичку каријеру и животни пут Марка Нешића. Марко је био сјајан тамбураш и одличан певач, који је већ почињао да пише сопствене композиције, тако да се он придружује оркестру Васе Јовановића “Бели орао”, сачињеном од врсних инструменталиста, са којима је доцније годинама наступао са великим успехом. Како је Васа Јовановић био изванредан примаш и аранжер, а Марко Нешић је такође био изврстан музичар, њихов “Бели орао” постаје брзо један од најбољих тадашњих тамбурашких оркестара. После дугих турнеја по јужнословенским земљама, почетком двадесетог века чланови “Белог орла” одлазе на гостовања у Европи, наступајући у градовима Аустро-угарске, као и у Немачкој, Белгији, Пољској, Бугарској и Русији, наступајући у српским народним ношњама, са српском тробојком, а страна публика их је увек веома срдачно и топло примала.

После дугих година турнеја и странствовања, Марко Нешић се враћа у Нови Сад, где је са тамбурашким оркестрима најчешће свирао у кафанама “Камила” и “Бела лађа”. Тада настају многе његове песме, уз већ поменуто “Невен коло”, коју је посветио Радничком друштву “Невен” чији је хор и оркестар водио, “Ђувегије, где сте, где сте”, (како гласи изворни наслов ове песме), Нешић је написао и песме “Донеси вина, крчмарице”, “Биће скоро пропаст света”, “Богата сам, имам свега ...”, “Кукурузи већ се беру”, “Дивно мири липов цвет” и многе друге. Песме су му биле толико популарне да је Марко Нешић сам штампао ноте и текстове својих композиција и слао их тамбурашима широм Војводине и Србије, у Словенију, Хрватску, Мађарску, чак и у Америку. У то време снимљено је и десетак грамофонских плоча, које су овековечиле музицирање Марка Нешића и његових тамбураша. Током боравка у иностранству, Нешић  се упознао са радничким и синдикалним покретима у западној Европи и вративши се у домовину постаје синдикални активиста, држи предавања радницима о значају њихове политичке борбе за социјалну правду и почиње да пропагира нови интернационални језик – есперанто, организујући прве есперантистичке течајеве у Новом Саду. Нешић је био неуморно ангажован као диригент и хоровођа у радничким друштвима “Невен” и “Слобода” или “Радник”, чијим је члановима приближавао идеје социјализма. 

Током Првог светског рата био је затваран од аустроугарских власти као “сумњив елемент”, а ни по завршетку рата, у Краљевини Југославији, није био по вољи новим властима. По природи благородан, питом и уљудан човек, чика Марко, како су га од миља звали Новосађани, био је ватрен и непоколебљив у свом левичарском ангажману и борби за права радника. По политичком убеђењу он је био социјал-демократа, који је са пажњом пратио збивања у првој земљи комунизма, Совјетском Савезу, али је умео и да се оштро супротставља ставовима тадашњих југословенских комуниста, што му ови нису опростили и због чега се после Другог светског рата Марко Нешић није спомињао, упркос његових несумњивих заслуга у политичкој борби за идеје левице. Било како било, чика Марко је двадесетих и тридесетих година прошлог века постао прави народни трибун, који се залагао за побољшавање положаја радника и земљоделаца, за веће наднице, за поштовање одређеног радног времена, социјалну сигурност и за друга синдикална права, а његова реч се високо уважавала. Како су године протицале, Марко Нешић се све мање бавио музиком, не посустајући у свом политичком ангажману. Последње године живота провео је повучено, у скромној кућици на Подбари, у тадашњој улици Деспота Јована 13, која данас носи његово име, а био је запослен као библиотекар у тадашњем Синдикалном дому.

Чувена “црвена свеска”

Песме Марка Нешића које су у писане у духу традиционалне српске музике Војводине у толикој мери су “ушле у народ” да се временом заборавило име њиховог аутора, а доцнијим проучаваоцима стваралаштва овога композитора задуго је било нејасно да ли је то Нешић бележио народне мелодије и само их хармонизовао, или је по среди нешто друго. Ипак, нема никакве сумње да је Марко Нешић аутор ових бесмртних песама. Нотни записи и текстови Нешићевих песама сабрани су и сачувани у чувеној”црвеној свесци”, која се данас налази у Музеју Војводине.

Марко Нешић је преминуо 30. априла 1938. године, а вест о његовој смрти брзо се проширила Новим Садом. Како се, коинциденцијом, догодило да би, по устаљеном обичају, његова сахрана требала да буде 1. маја, тадашње власти су из страха да се сахрана не претвори у политички скуп, наложиле да се Марко Нешић сахрани одмах, истога дана. На сахрани на Алмашком гробљу ипак се скупило неколико хиљада ожалошћених грађана, поштовалаца и пријатеља великог музичара, а чика Марко је испраћен потресним говорима бројних угледних говорника. Испраћај је протекао под будним оком полицијских агената, али су многи људи који су дошли на сахрану, донели црвене каранфиле, полажући их демонстративно на чика Марков гроб.

Борислав Хложан