Гороцвет, жути весник пролећа, доспео у Црвену књигу

Од 215 врста биљака пописаних у Црвеној књизи флоре Србије, с детаљним описима биљака и њихових станишта, као природне реткости стављене су под најстрожи режим заштите, а гороцвет се убраја међу најугроженије врсте уз Панчићеву оморику, росуљу, банатски божур, српску рамонду и златни љиљан.

Гороцвету је име позајмио лик из грчке митологије, лепи ловац Адонис, а како цвета од марта до маја, један је од весника пролећа, па је по томе  добио латинско презиме верналис (пролећни). Већ, како где, народ  на нашим и просторима у окружењу гороцвет још зове зечији мак, гороцват и госпина влас. Својим светложутим жутим цветовима заиста украшава војвођанске локалитете на којима је опстао, од ових на северу Бачке, Девојачком бунару и других банатских места на подручју Делиблатске пешчаре, па до Вршачког и Тителског брега.

Популација гороцвета распрострањена је на Фрушкој гори у близини Бешенова, Черевића, Крчедина, Бешке, Чортановаца, Гргуреваца, Ирига, Шатринаца, Јаска, Марадика, Нерадина, Велике Ремете, Сремских Карловаца, Врдника, Визића, Ирига, Павловаца и још неких места. 

По имену гороцвет могло би се рећи да је блискији брежуљцима и планинским пределима, међутим опстаје и у равници на песковитим стаништима и сушним ливадама. Биолог Јожеф Гергељ из Сенте потврђује за наш лист да је управо код Велебита једно од најмасовнијих станишта гороцвета, где су начињени ови снимци, али да гороцвета надомак Капетанског рита има и на другој страни у околини Малог Песка и Малих Пијаца. Процветао је и код Чудотворног бунара, извора термалне воде за Кањишку бању.

Међутим, ботаничари са севера Бачке забележили су да је гороцвета некада било на много више станишта на подручју Суботичко-хоргошке пешчаре и Селевењске пустаре, али је са неких већ одавно ишчезао. Почетком прошлог века, па и касније, гороцвет је у ово пролећно доба цветао код Бачких Винограда, на ободу источне лесни Лудашког  језера, у Хоргошу поред пруга за Сегедин, Хајдуковачкој шуми и још неким местима.

Гороцвет украшава све мање локалитета не само у Војводини, него и на ширим просторима у региону централне и источне Европе. Стручњаци подсећају да је гороцвет био широко распрострањен, али да се задржао и јавља се у изолованим фрагментираним популацијама, посебно због тога што је ова врста популације изложена већем ризику локалних утицаја, када се физички услови станишта мењају ка неповољнијим. Због дуготрајне експлоатације и развоја пољопривреде, подручја распрострањења гороцвета се готово на читавом ареалу константно смањују. Главни фактори угрожавања станишта су преоравање степа, присуство стоке, ерозија, загађења пољопривредним хемикалијама и сеча шума.

Тако је од половине прошлог века у Бугарској површина травнатих заједница смењена за 30 одсто, а под негативним утицајима су и степе и травнате заједнице у Румунији, Мађарској, Украјини и другим земљама у региону, при чему ништа боља ситуација није ни у нашој земљи, где су популације гороцвета веома смањене из истих разлога. Због тога се гороцвет, или Адонис верналис, сматра угроженом врстом и уврштен је у већину Црвених књига земаља распрострањења ове биљке, а у неким од земаља природног ареала је ишчезао.

Разлози због којих је гороцвет угрожен су бројни, између осталог, неки су везани за биологију и екологију саме врсте, као што су низак ниво герминације семена, спори раст и спора регенерација након оштећења или брања. Брање сваке године знатно умањује број цветова и јединки које  стигну да плодоносе, јер брање пре сазревања семена знанто умањује могућност регенерације популације путем семена. На другој страни, на местима где је земљиште погодно за пољопривреду, услед његовог култивисања, гороцвет потпуно нестаје или се популација знатно редукује.

Осим по лепоти цвета гороцвет је познат и драгоцен због лековитости, јер се користи за производњу лекова против срчаних обољења, те је и због тога знатно проређен. Међутим, стручњаци указују да лепота и лековитост гороцвета не смеју да заварају, јер је реч о отровној биљци. Гороцвет је љутог, горког, непријатног укуса и веома отрован, али као лековита сировина користи се цео надземни део биљке. Због тога што је отровна биљка, станиште гороцвета на пашњаку код Велебита опстаје, јер га заобилази стока која се изгони на испашу.

М. Митровић