Фрагменти дечачких сећања из Силбаша

А, да би се он, у ова модерна времена лишена много чега оновременског, чувао и сачувао неопходно је и присећати се, сећати се, памтити и - запамтити. Чувати и - сачувати. Не само зарад тих прохујалих дана, година, векова и људи, више зарад наредних векова заједничког живота.

Можда ови редови, тек фрагменти дечачких сећања на ипак не тако давне педесете - шездесете године прошлог века, заголицају радозналост садашњих фејсбук и вајбер генерација да поглед са каквог дисплеја, по који пут скрену, преко комшијске капије, бедема, јел тарабе. Ако ни због чег другог, оно тек откривања и уживања ради у непроцењивом богатству комшијске различитости чиме се, искрено, многи не могу подичити. Вредело би.

Од словачке цркве, од раскрснице с Браћа Новаковом, према Деспотову, с леве стране до раскрснице с Кардељевом, заређале куће с непарним нумерама. Куће и фамилије. На ћошку Фабокови Само и Иљка. До њихове Паља Бељичке - деда Паљике и његове Кате, са шест ћерки. Уз њихову и кућа Паљикине сестре Зузе Шуљан, па Јана Бељичке и жене му Зузе од Фабокови, а уз њу Љепорисових Мише и Зузе од Копчокових. Крошлакови, Ондреј бербер са женом Ерком, па Гаврилови Сава (Растко) тракториста и жена му Данилка. До Гаврилових, кућа Сама Газђика и Зуске, лепе Селенчанке, па ред Пајћевих, Панте и Нанице, Глише и Кристе, после Ђуке и Јелице, кућерак чувеног Мите званог Тесла уз кућу Павла и Милице. Куће Миленка и Ксеније Попадић и Михајлов Владете и Живке, с челобашче с Фабоковима, преко пута с Макановима, и задњом до ћошка и канала, кућом Прибранчевих.

С друге стране шора, осим кућа с парним нумерама на таблама - слично. И даље путем, до под Саловац, измешано. За селом, Николићи и Јовановићи. Слични шорови, сличан комшилук, и лево и десно, и још мало више од тог лево и десно, у целом Силбашу, с којега год краја да кренеш. Измешане, у браонски или плаво, моловане цокле. Баш попут комшилука.

Наслањале се и авлије и гумна једно уз друго, па петлови и кокошке, кохутови ај сљепки, и не хајући за то како ће их ко звати, прелетали комшијске тарабе и кљуцали што је за кљуцање било. Наслањале се башча уз башчу, и челобашче, а метле с једне и с друге стране дрота, и не знајући зову ли се короваче, или метљинова метла, преплитале своје корење и гране и тако расле, и срастале. Крошње вишњи надкривале ту ограду од баштенског дрота, па кад приспе време плодовима частиле и једне, и друге, и Србе и Словаке.

Живели, и живе људи, не једни уз друге, већ једни са другима, у слози. Данима, годинама, деценијама, вековима. Од малих ногу, до старачког штапа. 

Уз куће, авлије, гумна и башче, наслањали се и ослањали једни на друге, и говор и диван, и фолклор и обичаји, и момачки и девојачки погледи. Севнула би, додуше, покадкад у тој комшијској слози, због тих погледа, и по која заљубљена песница, заплавило би се по које момачко око, али тек због по које Ане, јел Јелене. После, Ушјакове постајале Пајћеве, а Остојићеве Поњичанове.

Поздрављало се, како ред комшијски налаже, и с „Добро јутро комшија“, и с „Добре рано сусед“, питало се и „Ак са маш“ и „Како си“ и, разумело. Заједнички се и танцовало, и играло у сватовима. Певали се и „Скала, скала...“ и Бећарац,  и уз ракију и паљенку лумповало. Веселило заједничким радостима. А било их је, и има их, на претек, понекад треба их само препознати.

Имао је Силбаш, а има и сада и две цркве и две славе. Српску, православну, и Словачку, евангелистичку, Кирбај. Имао је, и има, и попу и фарара. Из порте православне види се евангеличка, а са врата евангеличке погледом се хвата православна.

Други дан силбашке православне Славе на Светог Јована Златоустог, на пример, словачког Кирбаја, Божића једног ил другог, домаћице би слагале на тацне и тањире комаде славских и кирбајских торти и разних других ђаконија, опеканаца, резанаца с маком и чесница, па из поштовања носиле комшијама, а деца када прилике наложе, пред комшијским вратима декламовала и певала и „Малог Јашу“ и „Час радосћи“. Частили се Силбашани заједнички и за српске, и за словачке светковине. Сладили се, и једни и други, и деда Добриним лицидерским коњима или ђерданима, и Лекаровим сладоледом и цапалом.

Широким силбашким шоровима, одувек су пролазили сватови, и једни и други, ођекивале и тамбуре, и гајде, и плех музика. А, кад затреба, скупљала се и моба комшијска, па се у атарима сејали и жњели и жито, и сирак, ај пшењица, ај цирок. А зими, с тањирима пуним фришких чварака, тек печене кобасице и гроника од забијачки, долазило се у зепама, папучама, опанкама, или кломпама до комшијских врата и нудило на пробу.

И туговало се заједнички у жалостима, и комшијска суза лила за упокојеним. Ко за својим, ко за родом рођеним. А, звона, и једна и друга, оглашавала и пратила до деспотовачког друма.

Има Силбаш шор Светосавски и Масариков, и Теслин и Штуров, и - Црног Стеве. Има, и треба да има.

Будимир М. Попадић

Фото: Б. Лучић