In memoriam: Драгољуб Баретић (1936–2018)

Рођен је у Свилојеву код Апатина 4. априла 1936. године, али ту није дуго живео јер му је отац био железничар, па су се често селили. Када му је отац 1939. године умро, прихватила га је бака у селу Баретићи у Далмацији, где је остао до краја рата. Трагичним случајем изгубио је вид 1944. године, дотакавши заосталу италијанску бомбу, која му је размрскала и шаку леве руке. Након опоравка, мајка га је одвела у Београд, где је тешком муком издржавала деветоро деце.

Иако је у осмој години живота остао без вида, веома успешно је завршио школовање и стекао факултетску диплому и натпросечно и веома универзално се образовао. По завршетку средње школе настанио се у Новом Саду, где је остао до смрти. Радио је најпре као професор историје на Радничком универзитету, а потом као стручни сарадник у Покрајинској конференцији слепих, где је 1992. године пензионисан. Објавио је и неколико књига поезије, те покренуо часописе за слепе „Видици’’ и „Ођек’’. Иза себе је оставио супругу Зору, кћерку Гордану и двоје унучади – Иву и Милоша. Посебно треба истаћи да је имао велики број пријатеља и поштовалаца и да је било задовољство причати са њим, како о шаху, тако и о другим темама.

Доласком у Нови Сад почела је његова блистава шаховска каријера и по томе ће Баја, како су га пријатељи звали, бити најдуже запамћен. Шах је научио у специјалној школи за слепе у Земуну, а у Новом Саду се активно укључио у сва званична такмичења. Врло брзо се пробио у сам врх најбољих шахиста Новог Сада и Војводине и то у конкуренцији „окатих’’ шахиста, како је он звао видеће, па је по два пута био првак Новог Сада и првак Војводине. Шаховски мајстор је постао 1971., а титулу ФИДЕ мајстора је освојио 1979. године. Веома успешно је наступао и за бројне шаховске клубове: Напредак (Београд), Итис (Нови Сад), Уљмански ШК, Новосадски ШК (неколико пута у Првој лиги), и последње три деценије за новосадски ШК слепих „Анпасан’’. 

У конкуренцији слепих и слабовидих шахиста је био непревазиђен. Шест пута је био првак Југославије. За репрезентацију је играо од 1961. до 1980. године и освојио пет олимпијских медаља – три златне и две сребрне. На светском првенству у Брижу 1978. године освојио је бронзану медаљу. Победио је такође на десет мајсторских турнира у конкуренцији видећих шахиста. Током каријере одиграо је 15 партија са „окатим’’ велемасторима и освојио осам поена, што је такође податак за дивљење. Баретић је играо оштар и комбинаторан шах и иза себе је оставио десетине прелепих партија које су објављивање у часописима широм света.

На крају, поменимо његову мисао о шаху коју је изрекао у једном од својих последњих појављивања у медијима: „Као што комбинација у шаху представља тријумф духа над материјом, тако и шах, иако га дефинишем као добровољно мучилиште мозга, сматрам начином који ми је помогао да, иако хендикепиран, досегнем срећу и остварим своју људску мисију: да будем прихваћен, уважаван и успешан међу људима здравог вида’’. 

К. Нотарош