Адил Хусановић у шестој деценији још трчи за лоптом

„Изостао сам двадесетак дана са терена 1996. године, али због повреде на радном месту, а не на терену. Приликом градње мешаоне при силосу, оклизнуо сам се са скеле и пао са десетак метара висине. Угрувао се јесам, али нисам ништа поломио. Медицинари су рекли да је срећа да се бавим спортом и да су ми кости еластичне, иначе... Тад сам наступао у Хајдуку из Чуруга, где сам играма и понашањем завредео капитенску траку“, присећа се јединог момента када је морао да паузира због повреде Адил Хусановић.

Трчање за лоптом му је била омиљана забава још у детињству родног Омазића крај Бановића. Мештани су приметили талентованог дечака и већ са 16 година га уврстили међу првотимце. Из матичног клуба Омазићи заиграо је у Врани, селу још ближе Бановићима, али га је пут довео у познато рударско место касније.

„Током лета 1985. године кренуо сам са другаром у Војводину да радимо у пољу и зарадимо коју цркавицу. Пут ме је, ни сам не знам како, довео у Бачко Градиште. Дању сам радио на њивама, а увече се у селу одржавао турнир у малом фудбалу. Пријавили се другар и ја с још неким овдашњим Босанцима и наша екипа буде прва, а ја проглашен најбољим играчем турнира. То је било довољно ондашњем сеоском “баби“ Миловану Јовићу да ми понуди да останем у Бачком Градишту и играм за овдашњу Војводину. Пристао сам и остао три године.“

Лепа реч далеко и дуго путује, па је стигла и до Бановића. Републички лигаш Будућност је била његова дестинација наредних пет година. Турбулентне 1991. године се, на позив тренера Јединства из Бачког Петровог Села Угорице Арсенова Чомбеа, вратио на ове просторе. Одиграо је полусезону и од 1992. до 1994. је поново обукао дрес Војводине из Бачког Градишта, одакле је прешао у Хајдук из Чуруга, а 1998. године се сели у трећи клуб из бечејске општине Младост из Радичевића, где је провео полусезону и онда по трећи пут обукао дрес најстаријег клуба имена Војводина.

„Сматрао сам да сам остарио да трчим по великом терену и 2003. године сам се пребацио на мали фудбал. Играо сам футсал за Бечеј до 2014. године, а онда у 50. години добио позив Јединства из Бачког Петровог Села. Шест месеци сам играо, а онда ми руководство наредне две године поверило екипу да будем у двострукој улози, играча и тренера. Четврти пут сам се вратио у Војводину лета 2016. године и остао до ове зиме, а на пролеће ћу ности дрес Младости из Радичевића.“

Богата играчка каријера није зачињена ношењем дреса Бечеја у великом фудбалу, али кад је он био у најбољим играчким годинама Бечеј је био професионални погон. Остаје жал што, макар касније, није обукао дрес клуба из града у којем је свио породично гнездо. Али, јесте његов син Денијел. Истина на кратко, јер је као талентовано дете осам година провео у Војводини из Новог Сада.

„Играли смо син и ја  један против другог фудбал. Он као играч прволигаша Војводине на каљењу у Ветернику, а ја као капитен Хајдука из Чуруга. Касније смо играли заједно футсал у Бечеју. Он је одавно прекинуо каријеру, а ја још гањам лопту по терену. Лако је разочарати се и напустити спорт, говорио сам му, треба се борити и изборити у њему. Узалуд. Ја се, ево, борим у 54. години. У Бачком Градишту људи улажу у клуб и боре се за виши степен такмичења, проценио сам да нема места за мене и одлучио да одем у Младост, како бих се изборио за минутажу на терену. Спорт је као и живот-  борба, редовно тренирам како бих могао да се изборим у конкуренцији знатно млађих за место у тиму“, каже  Адил Хусановић, вечити младић, носећи дрес Младости из Радичевића.

Текст и фото: Властимир Јанков