Adil Husanović u šestoj deceniji još trči za loptom
Dovoljno je reći da Bečejac Adil Husanović sa 54 godine aktivno igra fudbal i konstatacija da je jedinstven fudbaler na našem prostoru je opravdana. Činjenica da u 38 godina dugoj karijeri nikada nije bio povređen je još jedan argument koji potvrđuje pomenutu konstataciju.
„Izostao sam dvadesetak dana sa terena 1996. godine, ali zbog povrede na radnom mestu, a ne na terenu. Prilikom gradnje mešaone pri silosu, okliznuo sam se sa skele i pao sa desetak metara visine. Ugruvao se jesam, ali nisam ništa polomio. Medicinari su rekli da je sreća da se bavim sportom i da su mi kosti elastične, inače... Tad sam nastupao u Hajduku iz Čuruga, gde sam igrama i ponašanjem zavredeo kapitensku traku“, priseća se jedinog momenta kada je morao da pauzira zbog povrede Adil Husanović.
Trčanje za loptom mu je bila omiljana zabava još u detinjstvu rodnog Omazića kraj Banovića. Meštani su primetili talentovanog dečaka i već sa 16 godina ga uvrstili među prvotimce. Iz matičnog kluba Omazići zaigrao je u Vrani, selu još bliže Banovićima, ali ga je put doveo u poznato rudarsko mesto kasnije.
„Tokom leta 1985. godine krenuo sam sa drugarom u Vojvodinu da radimo u polju i zaradimo koju crkavicu. Put me je, ni sam ne znam kako, doveo u Bačko Gradište. Danju sam radio na njivama, a uveče se u selu održavao turnir u malom fudbalu. Prijavili se drugar i ja s još nekim ovdašnjim Bosancima i naša ekipa bude prva, a ja proglašen najboljim igračem turnira. To je bilo dovoljno ondašnjem seoskom “babi“ Milovanu Joviću da mi ponudi da ostanem u Bačkom Gradištu i igram za ovdašnju Vojvodinu. Pristao sam i ostao tri godine.“
Lepa reč daleko i dugo putuje, pa je stigla i do Banovića. Republički ligaš Budućnost je bila njegova destinacija narednih pet godina. Turbulentne 1991. godine se, na poziv trenera Jedinstva iz Bačkog Petrovog Sela Ugorice Arsenova Čombea, vratio na ove prostore. Odigrao je polusezonu i od 1992. do 1994. je ponovo obukao dres Vojvodine iz Bačkog Gradišta, odakle je prešao u Hajduk iz Čuruga, a 1998. godine se seli u treći klub iz bečejske opštine Mladost iz Radičevića, gde je proveo polusezonu i onda po treći put obukao dres najstarijeg kluba imena Vojvodina.
„Smatrao sam da sam ostario da trčim po velikom terenu i 2003. godine sam se prebacio na mali fudbal. Igrao sam futsal za Bečej do 2014. godine, a onda u 50. godini dobio poziv Jedinstva iz Bačkog Petrovog Sela. Šest meseci sam igrao, a onda mi rukovodstvo naredne dve godine poverilo ekipu da budem u dvostrukoj ulozi, igrača i trenera. Četvrti put sam se vratio u Vojvodinu leta 2016. godine i ostao do ove zime, a na proleće ću nosti dres Mladosti iz Radičevića.“
Bogata igračka karijera nije začinjena nošenjem dresa Bečeja u velikom fudbalu, ali kad je on bio u najboljim igračkim godinama Bečej je bio profesionalni pogon. Ostaje žal što, makar kasnije, nije obukao dres kluba iz grada u kojem je svio porodično gnezdo. Ali, jeste njegov sin Denijel. Istina na kratko, jer je kao talentovano dete osam godina proveo u Vojvodini iz Novog Sada.
„Igrali smo sin i ja jedan protiv drugog fudbal. On kao igrač prvoligaša Vojvodine na kaljenju u Veterniku, a ja kao kapiten Hajduka iz Čuruga. Kasnije smo igrali zajedno futsal u Bečeju. On je odavno prekinuo karijeru, a ja još ganjam loptu po terenu. Lako je razočarati se i napustiti sport, govorio sam mu, treba se boriti i izboriti u njemu. Uzalud. Ja se, evo, borim u 54. godini. U Bačkom Gradištu ljudi ulažu u klub i bore se za viši stepen takmičenja, procenio sam da nema mesta za mene i odlučio da odem u Mladost, kako bih se izborio za minutažu na terenu. Sport je kao i život- borba, redovno treniram kako bih mogao da se izborim u konkurenciji znatno mlađih za mesto u timu“, kaže Adil Husanović, večiti mladić, noseći dres Mladosti iz Radičevića.
Tekst i foto: Vlastimir Jankov