ПРИЧЕ СА КОСМЕТА Пут у родни крај

То је моја веза за родни Урошевац, али мало заобилазним путем, преко Грачанице. Карте се купују у аутобусу, може за динаре и евре, али се више исплати у еврима због високог курса. Путници Срби, Турци, Албанци и Горанци. Ово је линија која иде од Београда до Драгаша. На контролном пункту Мердаре контрола полиције је брза, с тим што на српској страни путници показују српска документа, а на косовској већина има и показује личне карте издате на Космету, наравно са грбом и заставом “нове” државе.

Зачудо, цариници и полицајци са косовске стране су знатно старији од оних са српске, рекло би се, као да су пред пензијом. Вероватно су награђени послом на граници по неким заслугама.

Улазак у Лабску долину у правцу Подујева је непрепознатљив. Са обе стране пута мотели, хотели, ресторани, трговине, стоваришта. По броју хотела, могло би се рећи да се овде очекује најезда туриста и гостију. Понегде само провири по која табла - “земља на продају”. До уласка у Подујево само две ливаде са сасушеном детелином. Нигде обрађене њиве. Тако је и од Подујева до Приштине. За Приштину има четири улаза, види се ограђен болнички круг и на самом почетку америчка болница. Нигде парче празне земље, све начичкано огромним грађевинама. Тако је и на скретању према Грачаници. Некадашње село Ајвалија сада је варош спојена са Приштином.

Улица краља Милутина, улазимо у Грачаницу. И ово некадашње село се изменило. Манастир Грачаница опасан бодљикавом жицом, по улицама мноштво возила Еулекса, косовске полиције. Ово је једна од већих српских оаза, на пијаци робу продају Српкиње, а купци су и Срби и Албанци. Ту је нешто више од 12 хиљада људи, углавном Срба. Али од десетак апотека све су у власништву Албанаца, сви нотари су Албанци, највеће трговине и трговачке центре држе они. Срби углавном имају мале дућане, пар мотела...

Из Грачанице нема директне везе за Урошевац, комби возила иду до Липљана и околних села Доња и Горња Гуштерица, Суви До, Старо Грацко. Мора се ићи до Приштине па одатле аутобусом за Урошевац. Старе везе покидане, заборављене. Важе још само оне ако имаш нешто на продају на атрактивном месту - локал, стан. Пољопривредно земљиште и оранице одавно више нису актуелне. По тој “вези” сам и обезбедио превоз до Урошевца.

Обиђох православно гробље, јад и беда. Поломљено, срушено, зарасло у шикаре, изроване хумке, из неких су страдалници ископали и однели остатке милих и драгих покојника. Од капеле само рушевине, кућа чувара са срушеним темељима. И у цркви Светог Уроша неки нови млад поп. Нема више попа  Живојина Жике Којића који је заједно са мајсторима обнављао и зидао запаљени и срушени пархојски дом. Дом је подигнут, скеле постављене око цкрве, али се чекају обећане донације и помоћ за оправку. Улазна врата цркве оштећена, неко је запалио ватру и масива дрвена врата носе тешке ожиљке.

Покушавам да нађем мајчину кућу или бар остатке. Бивша улица Трајка Грковића више не постоји. Не могу да нађем оријентир, вртим се у круг. Полазим од некадашње полицијске стамбене зграде и идем према Дому здравља. Ту више нема никаквих трагова, нема више куће Жорића, Петковића, Синадиновића и мајчине куће. Ни са друге стране нема више трагова кућа  локала породица Стаменковића, Јовановића, Џудовића, Стоиљковића, Матејића, три куће Бојковића, Окиљевића, Николића, Крстића... Никле су вишеспратнице неких непознатих људи чији је једини знак препознавања да су Албанци. А одакле су они дошли, кога то интересује. Главно је да прогнани Срби, и да желе, немају где да се врате. На дну улице, поред старог Електро Косова, подигнут споменик неком од нових хероја. Чак је и пут за село Неродимље измењен, има другачији правац. Од вишеспратница једва се виде остаци парка и Дома пензионера. У Урошевцу више нема Срба, ако не рачунамо пароха и покојнике који не почивају у “миру”.

Од старих зграда у Урошевцу је остао хотел Љуботен у центру града, реновиран, са великом терасом, зграда библиотеке, Школски дом па Дом партизана сада је претворен у позориште. И зграда општине је опстала, са трга је склоњен споменик браству и јединству. Сада је ту споменик новом хероју за самосталност. Улазим у матичну службу, морам да узмем извод рођених из нове државе. Средовечни шеф из моје генерације у пристојним годинама ме опомиње да морам извадити личну карту “државе Косово” и да сам у опасности да изгубим држављанство те државе. Одговарам да ја имам српско држављанство и да нисам дошао овде да купујем стан, већ да га продам. Упозорен сам да морам да извадим личну карту Косова због било каквих трансакција и косовске пензије. Нисмо се споразумели.

Хоћу да охладим главу и средим мисли и крећем ка селу Горње Неродимље некадашњем летњиковцу великаша Немањића и првом укопном месту цара Уроша В нејаког. Разровано гробље, горостасни бор цара Душана  - по предању он га је својом руком засадио - претворен је у огревно дрво као и црква поред. Из пања бора никле су младице. Одмах поред је зграда прве основне сеоске школе на српском на Космету. Зграда није срушена, само спомен плоча која је била на зиду као споменик школству и српству. Ту сад живи албанска породица, а неписмени “домаћин” и не жели да зна шта је ту било пре њега. Срби, житељи Горњег и Доњег Неродимља су у неколио наврата покушавали да обиђу своја имања и згаришта кућа, али је био непробојан зид њихових бивших комшија и нових досељеника. А у Горњем Неродимљу до рата и није било Албанаца!

Одем на кафу код Суље Горанца. И он хоће у Европу, у кафићу није дозвољено пушење. Пушим на свој ризик а у недостатку пепељаре користим тацну од шољице. За пола дана шетње по Урошевцу он је трећи човек кога сам препознао у свом родном граду. Са Суљом водим разговор о обичним стварима: скупоћи, не помињем малу плату. Код њега свраћају разни мешетари који ти могу наћи “правог купца” за стан, мада су цене много пале. Има ту и Срба, Албанаца, Рома. Неки машу и некаквим дозволама Еулекса, али сви раде за неког одсутног газду. Сви су неки посредници који узимају свој проценат и таксу а цех, наравно, плаћа продавац стана. Почиње се од три посто од вредности стана а онда стижу таксе, порез, неплаћена струја, вода, комуналије. Није важно што је стан био узурпиран, што су све ствари однете, чак и њц шоље. Ту ти следи други поступак - грађанска парница. Мешетари узимају данак и од продавца и од купца, али највише настрада продавац који је принуђен да прода по цени коју заједно утврђују купац и мешетар, а онда долази адвокат. Неписано је правило да се као купац појављује онај који је узурпирао стан, и он одређује цену, конкуренције нема. Ту се тачно зна ко је намерачио тај и тај српски стан.

Зоран Костић

Фото: М. Стајић