PRIČE SA KOSMETA Put u rodni kraj

To je moja veza za rodni Uroševac, ali malo zaobilaznim putem, preko Gračanice. Karte se kupuju u autobusu, može za dinare i evre, ali se više isplati u evrima zbog visokog kursa. Putnici Srbi, Turci, Albanci i Goranci. Ovo je linija koja ide od Beograda do Dragaša. Na kontrolnom punktu Merdare kontrola policije je brza, s tim što na srpskoj strani putnici pokazuju srpska dokumenta, a na kosovskoj većina ima i pokazuje lične karte izdate na Kosmetu, naravno sa grbom i zastavom “nove” države.

Začudo, carinici i policajci sa kosovske strane su znatno stariji od onih sa srpske, reklo bi se, kao da su pred penzijom. Verovatno su nagrađeni poslom na granici po nekim zaslugama.

Ulazak u Labsku dolinu u pravcu Podujeva je neprepoznatljiv. Sa obe strane puta moteli, hoteli, restorani, trgovine, stovarišta. Po broju hotela, moglo bi se reći da se ovde očekuje najezda turista i gostiju. Ponegde samo proviri po koja tabla - “zemlja na prodaju”. Do ulaska u Podujevo samo dve livade sa sasušenom detelinom. Nigde obrađene njive. Tako je i od Podujeva do Prištine. Za Prištinu ima četiri ulaza, vidi se ograđen bolnički krug i na samom početku američka bolnica. Nigde parče prazne zemlje, sve načičkano ogromnim građevinama. Tako je i na skretanju prema Gračanici. Nekadašnje selo Ajvalija sada je varoš spojena sa Prištinom.

Ulica kralja Milutina, ulazimo u Gračanicu. I ovo nekadašnje selo se izmenilo. Manastir Gračanica opasan bodljikavom žicom, po ulicama mnoštvo vozila Euleksa, kosovske policije. Ovo je jedna od većih srpskih oaza, na pijaci robu prodaju Srpkinje, a kupci su i Srbi i Albanci. Tu je nešto više od 12 hiljada ljudi, uglavnom Srba. Ali od desetak apoteka sve su u vlasništvu Albanaca, svi notari su Albanci, najveće trgovine i trgovačke centre drže oni. Srbi uglavnom imaju male dućane, par motela...

Iz Gračanice nema direktne veze za Uroševac, kombi vozila idu do Lipljana i okolnih sela Donja i Gornja Gušterica, Suvi Do, Staro Gracko. Mora se ići do Prištine pa odatle autobusom za Uroševac. Stare veze pokidane, zaboravljene. Važe još samo one ako imaš nešto na prodaju na atraktivnom mestu - lokal, stan. Poljoprivredno zemljište i oranice odavno više nisu aktuelne. Po toj “vezi” sam i obezbedio prevoz do Uroševca.

Obiđoh pravoslavno groblje, jad i beda. Polomljeno, srušeno, zaraslo u šikare, izrovane humke, iz nekih su stradalnici iskopali i odneli ostatke milih i dragih pokojnika. Od kapele samo ruševine, kuća čuvara sa srušenim temeljima. I u crkvi Svetog Uroša neki novi mlad pop. Nema više popa  Živojina Žike Kojića koji je zajedno sa majstorima obnavljao i zidao zapaljeni i srušeni parhojski dom. Dom je podignut, skele postavljene oko ckrve, ali se čekaju obećane donacije i pomoć za opravku. Ulazna vrata crkve oštećena, neko je zapalio vatru i masiva drvena vrata nose teške ožiljke.

Pokušavam da nađem majčinu kuću ili bar ostatke. Bivša ulica Trajka Grkovića više ne postoji. Ne mogu da nađem orijentir, vrtim se u krug. Polazim od nekadašnje policijske stambene zgrade i idem prema Domu zdravlja. Tu više nema nikakvih tragova, nema više kuće Žorića, Petkovića, Sinadinovića i majčine kuće. Ni sa druge strane nema više tragova kuća  lokala porodica Stamenkovića, Jovanovića, Džudovića, Stoiljkovića, Matejića, tri kuće Bojkovića, Okiljevića, Nikolića, Krstića... Nikle su višespratnice nekih nepoznatih ljudi čiji je jedini znak prepoznavanja da su Albanci. A odakle su oni došli, koga to interesuje. Glavno je da prognani Srbi, i da žele, nemaju gde da se vrate. Na dnu ulice, pored starog Elektro Kosova, podignut spomenik nekom od novih heroja. Čak je i put za selo Nerodimlje izmenjen, ima drugačiji pravac. Od višespratnica jedva se vide ostaci parka i Doma penzionera. U Uroševcu više nema Srba, ako ne računamo paroha i pokojnike koji ne počivaju u “miru”.

Od starih zgrada u Uroševcu je ostao hotel Ljuboten u centru grada, renoviran, sa velikom terasom, zgrada biblioteke, Školski dom pa Dom partizana sada je pretvoren u pozorište. I zgrada opštine je opstala, sa trga je sklonjen spomenik brastvu i jedinstvu. Sada je tu spomenik novom heroju za samostalnost. Ulazim u matičnu službu, moram da uzmem izvod rođenih iz nove države. Sredovečni šef iz moje generacije u pristojnim godinama me opominje da moram izvaditi ličnu kartu “države Kosovo” i da sam u opasnosti da izgubim državljanstvo te države. Odgovaram da ja imam srpsko državljanstvo i da nisam došao ovde da kupujem stan, već da ga prodam. Upozoren sam da moram da izvadim ličnu kartu Kosova zbog bilo kakvih transakcija i kosovske penzije. Nismo se sporazumeli.

Hoću da ohladim glavu i sredim misli i krećem ka selu Gornje Nerodimlje nekadašnjem letnjikovcu velikaša Nemanjića i prvom ukopnom mestu cara Uroša V nejakog. Razrovano groblje, gorostasni bor cara Dušana  - po predanju on ga je svojom rukom zasadio - pretvoren je u ogrevno drvo kao i crkva pored. Iz panja bora nikle su mladice. Odmah pored je zgrada prve osnovne seoske škole na srpskom na Kosmetu. Zgrada nije srušena, samo spomen ploča koja je bila na zidu kao spomenik školstvu i srpstvu. Tu sad živi albanska porodica, a nepismeni “domaćin” i ne želi da zna šta je tu bilo pre njega. Srbi, žitelji Gornjeg i Donjeg Nerodimlja su u nekolio navrata pokušavali da obiđu svoja imanja i zgarišta kuća, ali je bio neprobojan zid njihovih bivših komšija i novih doseljenika. A u Gornjem Nerodimlju do rata i nije bilo Albanaca!

Odem na kafu kod Sulje Goranca. I on hoće u Evropu, u kafiću nije dozvoljeno pušenje. Pušim na svoj rizik a u nedostatku pepeljare koristim tacnu od šoljice. Za pola dana šetnje po Uroševcu on je treći čovek koga sam prepoznao u svom rodnom gradu. Sa Suljom vodim razgovor o običnim stvarima: skupoći, ne pominjem malu platu. Kod njega svraćaju razni mešetari koji ti mogu naći “pravog kupca” za stan, mada su cene mnogo pale. Ima tu i Srba, Albanaca, Roma. Neki mašu i nekakvim dozvolama Euleksa, ali svi rade za nekog odsutnog gazdu. Svi su neki posrednici koji uzimaju svoj procenat i taksu a ceh, naravno, plaća prodavac stana. Počinje se od tri posto od vrednosti stana a onda stižu takse, porez, neplaćena struja, voda, komunalije. Nije važno što je stan bio uzurpiran, što su sve stvari odnete, čak i njc šolje. Tu ti sledi drugi postupak - građanska parnica. Mešetari uzimaju danak i od prodavca i od kupca, ali najviše nastrada prodavac koji je prinuđen da proda po ceni koju zajedno utvrđuju kupac i mešetar, a onda dolazi advokat. Nepisano je pravilo da se kao kupac pojavljuje onaj koji je uzurpirao stan, i on određuje cenu, konkurencije nema. Tu se tačno zna ko je nameračio taj i taj srpski stan.

Zoran Kostić

Foto: M. Stajić