КОТРЉАЊЕ РАВНИЦОМ Поремећене рачунице мењају план сетве
Добро држећи пољопривредник Јован Грујин из Богараша, надомак Сенте, обрађује стотину хектара земље и навикао је да у сетвеној структури има усеве који захтевају највише труда и најпрофитабилније су, али због поремећених рачуница и других околности приморан је да мења сетвену структуру.
Тако је пре неколико година прекинуо са узгојем дувана сорте „берлеј“, после деценију и по ове сезоне одрекао се и сетве шећерне репе, а јесенас је први пут засновао производњу уљане репице.
Грујин напомиње да на сетвену структуру и постизање бољих приноса паори могу утицати, што је најчешће ствар личног опредељења и процене, али да су проблематични крајња рачуница и недостатак радне снаге.
- Као и други пољопривредници, јако размишљам шта овог пролећа засејати. Шећерна репе се уговара по нижој цени него лане, тако да је избацујем из производње. Сејао сам репу на 10 до 15 хектара, а поред смањења цене ту је изостанак могућности да се у закуп узме нешто државне земље. У општини Сента је нестало државне земље јер је враћена некадашњим власницима, или је под заливним системом издата по праву пречег првенства... Још се бакћемо са производњом сирка метлаша, којим се бавимо већ две деценије, али и ту је неизвесно како ће бити због недостатка радне снаге – предочава Грујин.
Домаћин из Богараша констатује већ познату чињеницу да на овом подручју осетан је мањак радне снаге у сезони пољопривредних послова, јер је велики број људи отишао у иностранство, највише у Мађарску, Немачку и Аустрију. Грујин је до сада сирак метлаш узгајао на 50 до 60 катастарских јутара, а ове сезоне планира сетву на 40, али како вели, „на несигурно“, јер не зна да ли ће бити ко да посече и оврши род.
- Сирак ћемо сејати из навике и јер је до сада био профитабилан, међутим, врло лако се може десити да га већ идуће године изоставимо из сетвене структуре због радне снаге. Купио сам озбиљнији житни комбајн и покушавам да заменим културе од којих одустајем, управо да не треба да налазим и плаћам радну снагу. Јесенас сам засејао преко 30 хектара пшенице и 15 хектара јечма. Покушавам са уљаном репицом којом сам јесенас засејао десетак хектара, али ко зна како ће и са уљаном репицом бити. Уљана репица је до сада била профитабилна, али сада је већ свако посејао, повећане су површине. Још нисмо ни сву агротехнику обавили, а већ се зна да је цена отишла надоле – каже Грујин.
Он планира да у предстојећој сетви производњу сунцокрета заснује на 20 хектара, 15 до 20 хектара наћи ће се под кукурузом, па ће тиме бити и заокружене расположиве површине газдинства. На питање, може ли се у Богарашу живети од стотину хектара земље, Грујин напомиње да није лако, иако је његово газдинство осредње, пошто као млађи пољопривредник има потребе и обавезу да улаже и обезбеђује егзистенцију породици.
- То је дуга прича, све зависи већ ко како живи, односно колико види будућност за опстанак у пољопривреди и на селу. Једино од чега можемо на овом подручју мало да напредујемо су подстицаји који се обезбеђују посредством Фондације „Просперитати“ из средстава из Мађарске, или од субвенција који се дају из покрајинских и државних фондова. До сада нисам конкурисао код Фондације „Просперитати“, али сада планирам први пут да пробам купити трактор и машине које ми требају – планира Грујин.
Јован и његова супруга Тинде подижу три ћерке које су тренутно на студијама, па наш саговорник вели, да макар колико земље обрађивао, никада није доста да се подмире све потребе.
- Жалосно је што треба да се ради на сто хектара земље, да би тешком муком могао обезбедити ћеркама школовање. За сада према нашим могућностима можемо толико и ништа више. Имам три ћерке и никада се не зна где ће се удати, али покушавамо да истрајемо на томе да заврше факултете, да ако нису присиљене не раде у пољопривреди. Без сопствених њива тренутно је тешко опстајати, yaba кућа, трактори и друга механизација – указује Грујин.
Он сматра да држава у мерама аграрне политике греши што се државна земља дугорочно даје Арапима и Немцима, уместо нашим паорима.
- Требало би по 20 или 30 хектара дати својим пољопривредницима на отплату од двадесетак година. Сваки пољопривредник старости 40 до 50 година улазио у тако нешто, да свом потомству осигура егзистенцију коју заслужује пољопривредник у нашој држави. Нажалост, то се није тако десило. Пољопривредници не беже од рада, само им треба омогућити нормалне услове, какве имају газдинства у развијеним европским државама. Рецимо, производњу дувана сам наследио од оца и са својих 40 година, имао искуство од 20 година у производњи „берлеја“, али је због политике иностраних фирми, откупљивача и прерађивача дувана та производња скоро угашена у атару Богараша и околини – каже Грујин.
Милорад Митровић
