KOTRLJANJE RAVNICOM Poremećene računice menjaju plan setve
Dobro držeći poljoprivrednik Jovan Grujin iz Bogaraša, nadomak Sente, obrađuje stotinu hektara zemlje i navikao je da u setvenoj strukturi ima useve koji zahtevaju najviše truda i najprofitabilnije su, ali zbog poremećenih računica i drugih okolnosti primoran je da menja setvenu strukturu.
Tako je pre nekoliko godina prekinuo sa uzgojem duvana sorte „berlej“, posle deceniju i po ove sezone odrekao se i setve šećerne repe, a jesenas je prvi put zasnovao proizvodnju uljane repice.
Grujin napominje da na setvenu strukturu i postizanje boljih prinosa paori mogu uticati, što je najčešće stvar ličnog opredeljenja i procene, ali da su problematični krajnja računica i nedostatak radne snage.
- Kao i drugi poljoprivrednici, jako razmišljam šta ovog proleća zasejati. Šećerna repe se ugovara po nižoj ceni nego lane, tako da je izbacujem iz proizvodnje. Sejao sam repu na 10 do 15 hektara, a pored smanjenja cene tu je izostanak mogućnosti da se u zakup uzme nešto državne zemlje. U opštini Senta je nestalo državne zemlje jer je vraćena nekadašnjim vlasnicima, ili je pod zalivnim sistemom izdata po pravu prečeg prvenstva... Još se bakćemo sa proizvodnjom sirka metlaša, kojim se bavimo već dve decenije, ali i tu je neizvesno kako će biti zbog nedostatka radne snage – predočava Grujin.
Domaćin iz Bogaraša konstatuje već poznatu činjenicu da na ovom području osetan je manjak radne snage u sezoni poljoprivrednih poslova, jer je veliki broj ljudi otišao u inostranstvo, najviše u Mađarsku, Nemačku i Austriju. Grujin je do sada sirak metlaš uzgajao na 50 do 60 katastarskih jutara, a ove sezone planira setvu na 40, ali kako veli, „na nesigurno“, jer ne zna da li će biti ko da poseče i ovrši rod.
- Sirak ćemo sejati iz navike i jer je do sada bio profitabilan, međutim, vrlo lako se može desiti da ga već iduće godine izostavimo iz setvene strukture zbog radne snage. Kupio sam ozbiljniji žitni kombajn i pokušavam da zamenim kulture od kojih odustajem, upravo da ne treba da nalazim i plaćam radnu snagu. Jesenas sam zasejao preko 30 hektara pšenice i 15 hektara ječma. Pokušavam sa uljanom repicom kojom sam jesenas zasejao desetak hektara, ali ko zna kako će i sa uljanom repicom biti. Uljana repica je do sada bila profitabilna, ali sada je već svako posejao, povećane su površine. Još nismo ni svu agrotehniku obavili, a već se zna da je cena otišla nadole – kaže Grujin.
On planira da u predstojećoj setvi proizvodnju suncokreta zasnuje na 20 hektara, 15 do 20 hektara naći će se pod kukuruzom, pa će time biti i zaokružene raspoložive površine gazdinstva. Na pitanje, može li se u Bogarašu živeti od stotinu hektara zemlje, Grujin napominje da nije lako, iako je njegovo gazdinstvo osrednje, pošto kao mlađi poljoprivrednik ima potrebe i obavezu da ulaže i obezbeđuje egzistenciju porodici.
- To je duga priča, sve zavisi već ko kako živi, odnosno koliko vidi budućnost za opstanak u poljoprivredi i na selu. Jedino od čega možemo na ovom području malo da napredujemo su podsticaji koji se obezbeđuju posredstvom Fondacije „Prosperitati“ iz sredstava iz Mađarske, ili od subvencija koji se daju iz pokrajinskih i državnih fondova. Do sada nisam konkurisao kod Fondacije „Prosperitati“, ali sada planiram prvi put da probam kupiti traktor i mašine koje mi trebaju – planira Grujin.
Jovan i njegova supruga Tinde podižu tri ćerke koje su trenutno na studijama, pa naš sagovornik veli, da makar koliko zemlje obrađivao, nikada nije dosta da se podmire sve potrebe.
- Žalosno je što treba da se radi na sto hektara zemlje, da bi teškom mukom mogao obezbediti ćerkama školovanje. Za sada prema našim mogućnostima možemo toliko i ništa više. Imam tri ćerke i nikada se ne zna gde će se udati, ali pokušavamo da istrajemo na tome da završe fakultete, da ako nisu prisiljene ne rade u poljoprivredi. Bez sopstvenih njiva trenutno je teško opstajati, yaba kuća, traktori i druga mehanizacija – ukazuje Grujin.
On smatra da država u merama agrarne politike greši što se državna zemlja dugoročno daje Arapima i Nemcima, umesto našim paorima.
- Trebalo bi po 20 ili 30 hektara dati svojim poljoprivrednicima na otplatu od dvadesetak godina. Svaki poljoprivrednik starosti 40 do 50 godina ulazio u tako nešto, da svom potomstvu osigura egzistenciju koju zaslužuje poljoprivrednik u našoj državi. Nažalost, to se nije tako desilo. Poljoprivrednici ne beže od rada, samo im treba omogućiti normalne uslove, kakve imaju gazdinstva u razvijenim evropskim državama. Recimo, proizvodnju duvana sam nasledio od oca i sa svojih 40 godina, imao iskustvo od 20 godina u proizvodnji „berleja“, ali je zbog politike inostranih firmi, otkupljivača i prerađivača duvana ta proizvodnja skoro ugašena u ataru Bogaraša i okolini – kaže Grujin.
Milorad Mitrović
