Тема „Дневника”: Покајници у криминалним радњама – корист или терет ?
Прекујучерашње суђење Бранку Лазаревићу за одавање службене тајне клану Дарка Шарића опет је одложено због, како се наводи, недоласка кључног сведока Милета Јерковића. Он је, по ономе што је предочено на главном престресу, у Америци на терапији због коронарне болести и могуће је да ће тамо бити и оперисан.
Можда је мање привукло пажњу то да је потврду о Јерковићевом боравку у Америци предочила и Команда Жандармерије. Није то нимало чудно јер је Миле Јерковић у режиму сведока-сарадника у процесу против окривљеног Пљевљака Дарка Шарића па му следује обезбеђење. Где год да Јерковић иде, с њим путује и обезбеђење, а све о трошку државе. Када су у иностранству, њима, наравно, следују девизне дневнице.
Незваничне информације говоре да је више од 100 људи прошло кроз програм заштите сведока у Србији откако је пре 14 година у наше законодавство уведена могућност да држава штити починиоце кривичних дела који својим сведочењем шаљу у затвор саучеснике, али и организаторе криминалних група
Правни експерти сматрају да је институт сведока-сарадника генерално добар, иако се о његовим резултатима може говорити само од случаја до случаја. То, пре свега зависи, од способности тужиоца и онога ко води предмет. Наравно да има људи који су за мању казну спремни да говоре неистину и на судији и тужиоцу је да направе добру процену.
– Мислим ипак да је увођење сведока-сарадника побољшало могућности за борбу против организованог криминала – рекао је раније адвокат Божо Прелевић. – Постоје предмети у којима је без сведока-сарадника немогуће све доказати и повезати.
Суд је био „најдарежљивији” током 2006. и 2007. године, када је у случајевима организованог криминала статус сведока-сарадника добило тридесетак оптужених. Касније се тај број знатно смањио, на свега четири-пет годишње. Разлог лежи у промени Кривичног законика, чиме су очекивања од сведока-сарадника повећана, а „награда” смањена. Сарадник више не може бити ослобођен већ само добити умањење казне.
Посебна прича је заштита сведока у случајевима када би им живот могао бити угрожен. Тачан број сведока под заштитом, као и трошкови државе за њихову безбедност, службена су тајна. Раније се у медијима спекулисало о томе да се за те намене издваја 5.000 евра месечо по особи, што је касније и демантовано и предочено да је ипак реч о мањем износу.
Да програм заштите сведока није савршен, на својој кожи је осетио Зоран Вукојевић Вук, који је сведочио у процесу за убиство Зорана Ђинђића и био и сам брутално убијен.
По закону који регулише програм заштите сведока, особа која склопи ту врсту споразума с државом има право на економску, психолошку, социјалну и правну помоћ. Обезбеђивање предвиђених врста помоћи није обавезно, а евентуално пружање сведоку неке од наведених помоћи, предмет је детаљне анализе.
Сврха програма заштите је заправо безбедност људи укључених у тај пројекат, а не њихово финансирање. Обезбеђивање неке од законом предвиђених помоћи сведоцима је привремено и има за циљ пружање подршке док не постигну самосталност и ресоцијализују се у новом животном окружењу.
Наш закон је осмишљен тако да се људи у програму заштите што пре осамостале у средини у којој их нико не познаје, а тај поступак би требало да траје око две-три године. Међутим, они који знају како функционише програм заштите кажу да је, између осталог и због дужине трајања судских поступака у Србији, та процедура често много дужа. Осамостаљење не може да почне док се потпуно не сасеку „репови” прошлости, а то значи и сведочења пред судом јер је свако враћање у Србију ризик за њихову безбедност и угрожава програм.
Наш закон је урађен по узору на словачки и предвиђа да о укључивању у програм заштите одлучује комисија коју чине три члана – судија Врховног касационог суда, заменик републичког тужиоца и начелник Јединице МУП-а Србије за заштиту. О физичкој заштити сведока, његове породице и имовине брине Јединица МУП-а Србије за заштиту.
Различита висина помоћи
Већина људи под заштитом живи у иностранству, а економска помоћ коју им Србија исплаћује није свуда иста и зависи од државе у којој су смештени и процењених трошкова живота. На пример, ти трошкови нису исти у Аустралији и у Бугарској. Неки сведоци потпуно су се осамосталили и не коштају Србију ни динара, али очигледно има и оних којима је, као Suvajyiću, и даље потребна помоћ.
Када Јединица за заштиту заштићеног сведока пребаци у другу земљу, бригу о њему преузима полиција те државе. Србија у тој области сарађује с готово свим европским земљама, као и са САД и Аустралијом. Пракса је да наши сведоци одлазе у друге државе и да код нас долазе заштићени сведоци из других земаља. Тако и у Србији живи више страних држављана који су у својим земљама били сведоци у поступцима организованог криминала, а код нас се спроводи програм заштите.
Где су, шта раде и како се сада зову Дејан Миленковић Багзи, Ненад Шаре, Миладин Suvajyić и многи други зна свега неколико људи у Србији. Упућени тврде да наша земља има више сведока у предметима организованог криминала и ратних злочина који су у програму заштите него све државе бивше СФРЈ заједно.
М. Бозокин
