Адашевци: Арапски мигранти аутомеханичари Жике Клинике
Добро развили посао Живан Илић, познатији као Жика Клиника, врсни ауто-механичар из Адашеваца и његов син Деки, који по занатском умећу не заостаје. Осим радионице, имају и шлеп-службу па их добро знају многи у шидском атару који на друму допадну невоље. Приде, син отворио успешну фирму за увоз и продају половних аутомобила. Годинама су одлагали у задњем дворишту каросерије хаварисаних аутомобила, па и комплетна возила, међутим, кад је требало да се то „гробље” рашчисти, тешко су налазили раднике.
Воли Жика и да путује, у Америци је обишао Њујорк и многе друге градове, чак вирио и преко ограде Беле куће, лане на турнеји по „Путу свиле” стигао до Шангаја, Пекинга и још неких кинеских мегалополиса, па зна како је странцу у туђој земљи. Зато је запуцао до Комесеријата за избеглице да пита може ли с Принциповца ангажовати на више месеци неколико миграната, којима обезбеђује бесплатан стан у Шиду, храну, гајбу пива дневно и десет евра дневнице. Одобрено је запослење Алжираца Ахмета, Пучија, Мухамеда и Цуримана. Прво су 20 тона врећа пелета пребацили до подрума.
" Засукали момци рукаве, раде, не стају, али приметим да се Пучи зноји, малаксао је, ноге му клецају – сећа се газда Жика. – Та четири другара су се договорила да дођу до Србије „балканском рутом” с визама па у Европу. Из Алжира су авионом 4. новембра 2015. долетели у Истанбул, стигли аутобусом до Атине и ту се разишли. Тројица су наставила аутобусом, а Пучи је хтео у Солун. Превоза није имао никаквог, већ је пешке, с две векне хлеба и два литра воде за десет дана превалио 500 км. Био је преуморан и љут на себе што се није могао пребацити у Италију, већ је дошао у Шид. Његове колеге сам послао да бетонирају 300 квадрата хале у Адашевцима, а кад су то завршили, три месеца су демонтирали неупотребљиве аутомобиле и одвајали посебно лим, гвожђе, моторе, стакла... Но, родитељски инстинкт ми је говорио да се Пучију болест погоршава, није могао ништа да гута, само је пио чај, па сам решио да га о свом трошку водим на преглед код специјалисте."
Запослени у Комесаријату за избеглице, навикли на честу кукњаву Шиђана због миграната, одахнули су кад их је Жика обавестио какве су му хумане намере.
“Док смо седели у канцеларији, упаде набусити полицајац и оптужи Пучија да је пре два месеца украо некакав мобилни телефон – с нелагодом се сећа Илић. – Џаба је он порицао, пучи једна шамарчина, па друга. Срећом, знао сам за тај случај, предложим да се позову две девојке које су се жалиле и врло брзо се установи ко је заправо лопов. Заџабе јадничак Пучи доби батине, шта ћете, такви, ваљда, прописи. Дали су ми папире да га могу водити код лекара, који је дијагностицирао камен на пљувачној жлезди и да је операција неизбежна. Чекали смо десет дана да се микрохирург врати с годишњег одмора, захват под наркозом је прошао добро, али је Пучи морао остати пет дана у болници и још десет на кућној нези.”
Одвео га послодавац код једне Сремице која је живела сама, а она, чим га је видела, одмах хтела да се удаје. Свиђала се и она њему, али по арапском обичајном закону, млади могу склопити брак само ако су обоје невини. Пучи је био заручен и строго се тога прдржавао. Након опоравка је остао код Жике још четири месеца да ради, а дотле су његове колеге доста завршиле, остало је само да се испече десет казана ракије. А то је већ није обична работа већ и право весеље. Знају Сремци у табарци ошурити закланог петла или кокошку, а код Жике их има баш доста. Песма је неизоставна, певали су и Алжирци, углавном тугованке, нажалост, нико их није разумео.
Дошло је и време за растанак, који је свима тешко пао. Легално је Пучи отишао у Италију, Мухамед у Немачку, Цуриман преко Ламанша у Велику Британију, само још Ахмет пере прозоре, чисти паркинг, цепа дрва, ложи ватру, ради друге послове и чека визу за Немачку. Пошто нико од нас не зна арапски, служимо се мобилним телефоном, који са српског преводи на његов матерњи и обратно, па смо тако диванили.
“Три брата су у Немачкој и желим да одем код њих, једна сестра је у Француској, четврти брат у Британији и сви раде, док су у домовини две сестре и родитељи. У Алжиру нема посла за мене, иако сам квалификовани зидар. А осам година сам ишао у школу и три на занат”, вајка се Ахмет.
Свакакве је перипетије преживео да би се докопао Запада, једном га је из Хрватске вратила тамошња полиција, а други пут наша пронашла у једном вагону међу цевима за канализацију. Запретили су му да не сме никуд да мрдне ако хоће да оде легално и послушао их је.
У шали су пријатељи Жику прозвали шеик јер запошљава људе из сиромашних региона, али знају колико је човекољубив. Кад дођу муштерије да поправе ауто, а немају новца, он за то не мари. Платиће вересију за десет или 20 дана, верује на реч и нико му никад није остао дужан.
Драгољуб Савичин
