Виноградарство у Бечеју: Сти­же опет мед из бо­це с Ме­де­ња­че

На Све­тог Три­фу­на, ка­ко Бог за­по­ве­да, оре­зао је ло­зу и за­лио ви­ном да гро­жђе до­бро ро­ди. А по­што је па­да­ла ки­ша, пре­да­ње ка­же да ће и шљи­ва по­не­ти па ће на је­сен и ра­ки­је би­ти.

„Бе­чеј ни­је ви­но­гра­дар­ски крај, па хо­ћу да по­ка­жем су­гра­ђа­ни­ма ка­ко се ра­ди у Сре­му – об­ја­шња­ва до­ма­ћин. – Ове го­ди­не је због ло­шег вре­ме­на из­о­стао ви­но­гра­дар­ски фру­штук, кад се ку­ва­ју ви­но и ра­ки­ја, пе­че ме­со, а он­да ре­зид­бом за­по­чи­ње но­ва се­зо­на. Но, тра­ди­ци­ја се мо­ра по­што­ва­ти. Ме­ни је ова го­ди­на вр­ло бит­на, да до­са­да­шњи труд да пр­ве ре­зул­та­те.“

Са­мо је че­ти­ри го­ди­не То­ми­слав био у Ком­би­на­ту, па по­чео да ра­ди за јед­ну стра­ну фир­му и про­шао све фа­зе, од про­да­је, пре­ко мар­ке­тин­га до тех­нич­ке по­др­шке. Вре­ме­ном је са­знао да је и у Бе­че­ју сво­је­вре­ме­но би­ло ви­но­гра­да­ра па је ре­шио да по­ку­ша „вас­кр­сну­ти“ ло­зу.

„ Мо­ји ро­ди­те­љи има­ју ви­но­град и од ма­лих но­гу сам се му­вао из­ме­ђу чо­ко­та. Од ста­рих Бе­че­ја­ца сам са­знао да је по­тес Ме­де­ња­ча био пре­пун ви­но­гра­да, где су вла­сни­ци пра­ви­ли ви­но за сво­ју ку­ћу. Та­ко је би­ло до 1950, кад је аграр­на ре­фор­ма до­не­ла но­ва пра­ви­ла и про­ме­ни­ла струк­ту­ру агро­кул­ту­ра, али оста­ло име „ме­де­ња­ча“, што на ма­ђар­ском зна­чи „ме­де­на дуж“. А по­што од гро­жђа не­ма ме­де­ни­је биљ­ке, ре­шио сам да је вра­тим у овај атар“, ве­ли То­ми­слав.

Ку­пио је 2010. ју­тро зе­мље и за­са­дио 2.500 чо­ко­та сто­ног гро­жђа, по­себ­но хам­бур­га. Три го­ди­не ка­сни­је на но­ва два ју­тра у пр­вом ком­ши­лу­ку је за­са­дио 5.000 чо­ко­та ка­бер­неа, мер­лоа, рајн­ског ри­злин­га, фран­ков­ке и шар­до­неа. Део ка­ле­мо­ва уве­зао је из свет­ски по­зна­те ита­ли­јан­ске ком­па­ни­је ВЦР. До­дао је 2015. још по­ла ју­тра с 800 чо­ко­та ста­ре сор­те бе­ле и жу­те та­мја­ни­ке. Ис­пи­ти­ва­ња су по­твр­ди­ла да су по­лу­пе­ско­ви­те пар­це­ле, са­мо 150 ме­та­ра од Мр­тве Ти­се, иде­ал­не за ви­но­град.

„Због оба­ве­за у ком­па­ни­ји за ко­ју ра­дим, чо­ве­ка од по­ве­ре­ња на­шао сам у Жар­ку Ми­шко­ви­ћу. Ви­но­град ле­жи на ње­му и ње­го­вој по­све­ће­но­сти ве­зи­ва­њу, ко­па­њу, пр­ска­њу, фре­зо­ва­њу... Објек­те за про­из­вод­њу из­гра­дио сам у окућ­ни­ци 2016, ла­не уба­цио су­до­ве и за проб­ну про­из­вод­њу ан­га­жо­вао тех­но­ло­га Би­ља­ну Па­у­нов из Вр­шца. Проб­ни кон­тин­гент од хи­ља­ду ли­та­ра се по­ка­зао до­брим“, за­до­во­љан је но­во­пе­че­ни ви­нар.

Да про­ве­ри ка­ко му се ко­ти­ра­ју ви­на, при­ја­вио се на три так­ми­че­ња. У Чу­ру­гу је на „Но­ћи мла­дог ви­на“ осво­јио два зла­та, жа­баљ­ска „Ноћ ви­на По­ти­сја“ до­не­ла му је зла­то и сре­бро, а из Те­ме­ри­на се вра­тио с два зла­та и сре­бром. Но, у кон­ку­рен­ци­ји су би­ли ма­ли про­из­во­ђа­чи без вр­хун­ске тех­но­ло­ги­је ко­ја чу­ва ми­рис и укус, па још не зна ка­кав је по­сао на­пра­вио.    

Брат на че­лу мо­бе

Ни­је То­ми­слав хтео да би­ло шта им­про­ви­зи­је, већ је но­вом по­слу при­сту­пио по прин­ци­пу „три пу­та ме­ри, је­дан­пут се­ци“.

„ При­чу да је Ме­де­ња­ча оби­ло­ва­ла ви­но­гра­ди­ма сам про­ве­рио и узор­ке зе­мљи­шта по­слао на ис­пи­ти­ва­ње у спе­ци­јал­ну хо­ланд­ску ла­бо­ра­то­ри­ју, а ре­зул­та­ти су по­твр­ди­ли да је ло­ка­ли­тет из­у­зет­но по­го­дан за ло­зу. Да се раз­ви­је про­из­вод­ња ви­со­ко­ква­ли­тет­ног ви­на, тре­ба на­ћи од­го­ва­ра­ју­ћу опре­му и ин­ста­ли­ра­ти си­сте­ме кон­тро­ле це­лог про­це­са. Све би то би­ло yaba без струч­не ре­зид­бе сва­ке сор­те по­себ­но и пре­ма спе­ци­фич­но­сти ви­на ко­је се же­ли до­би­ти. За­то оче­ку­јем мо­бу ис­ку­сних Сре­ма­ца, с мо­јим бра­том на че­лу“, узда се Ва­реч­ка у зе­мља­ке.   

Пред­сто­је па­пи­ро­ло­шки по­сло­ви око ре­ги­стра­ци­је ви­на­ри­је, ко­ја је до­би­ла име по чла­но­ви­ма по­ро­ди­це. „Вин“ озна­ча­ва ви­на­ри­ју, „А“ име си­на Алек­сан­дра, „Р“ су­пру­ге Ра­де, „Т“ вла­сни­ка, „О“ си­на Ог­ње­на и „С“ пе­ди­гри­ра­ног Срем­ца, ко­ји је већ упи­сан у ре­ги­стар по­љо­при­вред­них га­зди­на­ста­ва, те ви­но­гра­дар­ски и вин­ски.

„Ако све бу­де ка­ко тре­ба, оче­ку­јем да ове го­ди­не по­ну­дим тр­жи­шту око 12.000 ли­та­ра пет раз­ли­чи­тих ква­ли­тет­них ви­на. Бе­ло „ме­де­на дуж“ је од рајн­ског ри­злин­га, „лен­ка“ ме­ша­ви­на ри­злин­га и шар­до­неа, „ро­зе шми­зла“ од фран­ков­ке, а још ни­сам од­лу­чио ка­ко ће се зва­ти два цр­ве­на ви­на, мо­жда „ки­цош“ или „ма­ги­ја“, пре­пун је пла­но­ва То­ми­слав.

Под кро­вом ви­на­ри­је би­ће и про­дав­ни­ца, где ће Бе­чеј­ци и оста­ли, по­сле го­то­во се­дам де­це­ни­ја, опет мо­ћи да де­гу­сти­ра­ју и ку­пу­ју ви­но с Ме­де­ња­че.

Вла­сти­мир Јан­ков