ИНТЕРВЈУ Роберт Чобан: Нови Сад је поново најпривлачнији град за живот

После само два броја целокупна редакција је смењена и они су у сарадњи са Независним друштвом новинара Војводине покренули „Независни Индекс". Пола године касније одвојиће се и од НДНВ и покренути „Новосадски Индекс" који је 1993. променио име у „Свет” из којег у годинама које су следиле - настала Колор Прес Група, већ дуго највећи издавач магазина у региону са компанијама у свих шест земаља некада заједничке државе. Четврт века од изласка првог броја  „Света” разговарамо са Робертом Чобаном, председником Колор Прес Групе.

Како је свих ових година било радити у издавачкој индустрији која је претрпела велике технолошке промене и то у земљи која је у те две и по деценије преживела много тога?

- Пре неколико недеља гледао сам филм „The Пост„ и констатовао да је у „моје време” када сам раних деведесетих почињао да се бавим овим послом - све изгледало управо исто: црно-беле фотографије, писаће машине и облаци дима у редакцијама. Фотографије смо слали у Београд - аутобусом у Загреб апаратом који се звао „телефото” и постојао је само један у граду, у дописништву  Танјуг а код вас у згради „Дневника”. Извештаје смо из дописништва „Новости” у Новом Саду диктирали стенографкињама у централу у Београд или ако је било више времена - куцали на машини и слали телефаксом.

Онда је дошла хиперинфлација. Последњи број недељника „Свет” пред мој одлазак на петонедељну стипендију у САД у јануару 1994. године - коштао је 500 милијарди динара и у току дана су колпортери више пута прелепљивали цену новом, вишом јер је дневна инфлација била двоцифрена.

Када би нам штампарија „Форума” у којој смо штампали „Индекс„ и касније „Свет” испоставила те 1993. фактуру - она је износила на пример 3.000 марака, 15 дана касније када би је ми платили - њена вредност је била мање од једне марке. То нам је помогло да преживимо а њих - уништило. То нам се осветило 15 година касније када смо већ имали своју штампарију а евро од августа до децембра 2008. - „скочио” са 78 на 96 динара, ми смо у курсним разликама изгубили готово милион евра јер хартију купујемо од Финаца за чврсту валуту, а магазине продајемо у динарима чија се вредност за та два месеца док они буду наплаћени - изгубила више од 20%...

Да не помињемо ратове, бомбардовање, мафију, притиске, политичку нестабилност и све остало што смо проживљавали деведесетих али и у прве три године „транзиције”, тачније до „Сабље”. Међутим, чињеница је да смо као издавачка кућа највише напредовали управо у временима када смо имали највећу конкуренцију или када је била најжешћа економска криза. Једноставно, стабилност и уљуљканост често рађају тромост и стагнацију. Срећа у несрећи је што је код нас већ готово три деценије прилично „динамично”.

Једини сте велики издавач на простору бивше Југославије чија централа није у главном граду државе. Како то да свих ових година нисте преселили бизнис у Београд?

- Нови Сад има дугу традицију издаваштва и штампарства и у граду постоји велики број одличних кадрова за рад у издавачној индустрији - новинара, уредника, лектора, преводилаца, дизајнера, графичара, штампарских радника... Ми смо овде почели свој издавачки посао, овде смо саградили штампарију и пословну зграду, тренутно запошљавамо преко 300 људи и сасвим је сигурно да ће централа и највећи део фирме и поред чињенице да сам због посла готово сваки дан у Београду остати у Новом Саду. На страну то да је квалитет живота у граду попут Новог Сада - за мој укус много виши.

Каква је данас клима у Новом Саду за живот и вођење бизниса којим се бавите?

- У протекле две године поново чујем од људи из целог региона да им је Нови Сад јако привлачан као место за живот или пословање. Градоначелник Вучевић је, нарочито у свом другом мандату, успео да покрене град из летаргије. У протекле две године Нови Сад је добио титуле Европске престонице младих 2019. и Европске престонице културе 2021, у граду се одржавају бројне манифестације са европским шмеком попут „Октоберфеста”, „Винтерфеста” или „Фестивала љубави”... Са друге стране, није запостављен ни имиџ „Српске Атине”, Нови Сад колико знам много помаже српској заједници на Косову и Метохији, пуно се ради на одржавању културног идентитета Срба у региону где се посебно истиче оно што ради Галерија Матице српске која се профилисала у елитну установу националног реномеа која функционише на начин како раде најбољи савремени музеји у Европи или САД.

Када говоримо о новцу - Град Нови Сад има најстабилније јавне финансије у држави. У град се досељавају не само грађани из целе Војводине и региона - него и бројни људи из иностранства. Мој фризер је Италијан из Милана, један други Италијан је отворио овде пицерију у Дунавској улици, у град се досељавају Шкоти, Руси, Украјинци, на „франкофонском дружењу” у клубу „Изба” једном недељно се окупља више од педесет Француза, Сенегалаца и осталих новопечених Новосађана којима је матерњи језик француски. Све ово што сам набројао - чини да атмосфера у граду буде привлачна људима са разних страна који овде желе да се доселе.

Да не преспавамо неки нови пад Берлинског зида...

- На глобалном нивоу сведоци смо великих промена. Да ми је неко рекао пре само две године да ће „Disney„ за 60 милијарди долара купити „Fox„ рекао бих да је то немогуће. Некашњи гиганти нестају са сцене, рађају се нови. Оно што је пре 70 година био новински магнат Вилијем Рандолф Херст о коме је Орсон Велс снимио филм „Грађанин Кејн” - данас су власници Амазона, Гугла или Фејсбука.

Нама из малих земаља остаје да пратимо све те промене и да нам се не догоди поново да преспавамо неки нови „пад Берлинског зида”.

Према подацима на вашем сајту, данас се у портфолију Колор прес групе налази 84 магазина, 21 интернет портал и преко 50 конференција и фестивала годишње. А почело је све пре четврт века са студентским „Индексом”. Како видите правце развоја издавачке индустрије у наредних пет или десет година?

- Девиза „Change ор дие„ („Промени се или умри”) у нашем послу заиста је ствар свакодневнице. Пре почетка кризе 2008. преговарали смо за регионално издање магазина „Вогуе„ да би годину дана касније покренули „Пошаљи рецепт” и направили револуцију са малим кулинарских издањима схвативши да ми нисмо тржиште за „Вогуе„ него за јефтина, интрекативна издања. Пре две године покренули смо „Руски доктор”, магазин који данас издајемо и на македонском и на словеначком, а укупни тираж је преко 100.000 продатих примерака месечно. У сасвим другом сегменту покренули смо месечник на енглеском „Дипломацџ & Commеrcе„ који се бави дешавањима у дипломатским и пословним круговима у Београду. Са друге стране - још пре неколико година угласили смо сва наше „мушке” магазине попут ЦКМ-а и ФХМ-а, а након њих угашени су и „Плејбој„ и „Максим”.

Дигитализација је свеобухватна у нашој индустрији. Међутим, чињеница је да је у протеклој години у САД и Европи, на пример, 90% новца од интернет-оглашавања отишло у џепове само две компаније - „Гоогле„ и „Фацебоок„, а 10 посто су поделили сви остали сајтови, претраживачи и апликације... Дакле, људи у „Силицијумској долини” изумели су алат којим „скидају кајмак” са целе планете. То је разлог зашто смо протеклих неколико година ставили фокус на догађаје - конференције и фестивале, јер то је нешто што они не могу да ураде из Сан Франциска, то је нешто што је посао за нас, „локалне играче”.

Нико Перковић