INTERVJU Robert Čoban: Novi Sad je ponovo najprivlačniji grad za život

Posle samo dva broja celokupna redakcija je smenjena i oni su u saradnji sa Nezavisnim društvom novinara Vojvodine pokrenuli „Nezavisni Indeks". Pola godine kasnije odvojiće se i od NDNV i pokrenuti „Novosadski Indeks" koji je 1993. promenio ime u „Svet” iz kojeg u godinama koje su sledile - nastala Kolor Pres Grupa, već dugo najveći izdavač magazina u regionu sa kompanijama u svih šest zemalja nekada zajedničke države. Četvrt veka od izlaska prvog broja  „Sveta” razgovaramo sa Robertom Čobanom, predsednikom Kolor Pres Grupe.

Kako je svih ovih godina bilo raditi u izdavačkoj industriji koja je pretrpela velike tehnološke promene i to u zemlji koja je u te dve i po decenije preživela mnogo toga?

- Pre nekoliko nedelja gledao sam film „The Post„ i konstatovao da je u „moje vreme” kada sam ranih devedesetih počinjao da se bavim ovim poslom - sve izgledalo upravo isto: crno-bele fotografije, pisaće mašine i oblaci dima u redakcijama. Fotografije smo slali u Beograd - autobusom u Zagreb aparatom koji se zvao „telefoto” i postojao je samo jedan u gradu, u dopisništvu  Tanjug a kod vas u zgradi „Dnevnika”. Izveštaje smo iz dopisništva „Novosti” u Novom Sadu diktirali stenografkinjama u centralu u Beograd ili ako je bilo više vremena - kucali na mašini i slali telefaksom.

Onda je došla hiperinflacija. Poslednji broj nedeljnika „Svet” pred moj odlazak na petonedeljnu stipendiju u SAD u januaru 1994. godine - koštao je 500 milijardi dinara i u toku dana su kolporteri više puta prelepljivali cenu novom, višom jer je dnevna inflacija bila dvocifrena.

Kada bi nam štamparija „Foruma” u kojoj smo štampali „Indeks„ i kasnije „Svet” ispostavila te 1993. fakturu - ona je iznosila na primer 3.000 maraka, 15 dana kasnije kada bi je mi platili - njena vrednost je bila manje od jedne marke. To nam je pomoglo da preživimo a njih - uništilo. To nam se osvetilo 15 godina kasnije kada smo već imali svoju štampariju a evro od avgusta do decembra 2008. - „skočio” sa 78 na 96 dinara, mi smo u kursnim razlikama izgubili gotovo milion evra jer hartiju kupujemo od Finaca za čvrstu valutu, a magazine prodajemo u dinarima čija se vrednost za ta dva meseca dok oni budu naplaćeni - izgubila više od 20%...

Da ne pominjemo ratove, bombardovanje, mafiju, pritiske, političku nestabilnost i sve ostalo što smo proživljavali devedesetih ali i u prve tri godine „tranzicije”, tačnije do „Sablje”. Međutim, činjenica je da smo kao izdavačka kuća najviše napredovali upravo u vremenima kada smo imali najveću konkurenciju ili kada je bila najžešća ekonomska kriza. Jednostavno, stabilnost i uljuljkanost često rađaju tromost i stagnaciju. Sreća u nesreći je što je kod nas već gotovo tri decenije prilično „dinamično”.

Jedini ste veliki izdavač na prostoru bivše Jugoslavije čija centrala nije u glavnom gradu države. Kako to da svih ovih godina niste preselili biznis u Beograd?

- Novi Sad ima dugu tradiciju izdavaštva i štamparstva i u gradu postoji veliki broj odličnih kadrova za rad u izdavačnoj industriji - novinara, urednika, lektora, prevodilaca, dizajnera, grafičara, štamparskih radnika... Mi smo ovde počeli svoj izdavački posao, ovde smo sagradili štampariju i poslovnu zgradu, trenutno zapošljavamo preko 300 ljudi i sasvim je sigurno da će centrala i najveći deo firme i pored činjenice da sam zbog posla gotovo svaki dan u Beogradu ostati u Novom Sadu. Na stranu to da je kvalitet života u gradu poput Novog Sada - za moj ukus mnogo viši.

Kakva je danas klima u Novom Sadu za život i vođenje biznisa kojim se bavite?

- U protekle dve godine ponovo čujem od ljudi iz celog regiona da im je Novi Sad jako privlačan kao mesto za život ili poslovanje. Gradonačelnik Vučević je, naročito u svom drugom mandatu, uspeo da pokrene grad iz letargije. U protekle dve godine Novi Sad je dobio titule Evropske prestonice mladih 2019. i Evropske prestonice kulture 2021, u gradu se održavaju brojne manifestacije sa evropskim šmekom poput „Oktoberfesta”, „Vinterfesta” ili „Festivala ljubavi”... Sa druge strane, nije zapostavljen ni imidž „Srpske Atine”, Novi Sad koliko znam mnogo pomaže srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji, puno se radi na održavanju kulturnog identiteta Srba u regionu gde se posebno ističe ono što radi Galerija Matice srpske koja se profilisala u elitnu ustanovu nacionalnog renomea koja funkcioniše na način kako rade najbolji savremeni muzeji u Evropi ili SAD.

Kada govorimo o novcu - Grad Novi Sad ima najstabilnije javne finansije u državi. U grad se doseljavaju ne samo građani iz cele Vojvodine i regiona - nego i brojni ljudi iz inostranstva. Moj frizer je Italijan iz Milana, jedan drugi Italijan je otvorio ovde piceriju u Dunavskoj ulici, u grad se doseljavaju Škoti, Rusi, Ukrajinci, na „frankofonskom druženju” u klubu „Izba” jednom nedeljno se okuplja više od pedeset Francuza, Senegalaca i ostalih novopečenih Novosađana kojima je maternji jezik francuski. Sve ovo što sam nabrojao - čini da atmosfera u gradu bude privlačna ljudima sa raznih strana koji ovde žele da se dosele.

Da ne prespavamo neki novi pad Berlinskog zida...

- Na globalnom nivou svedoci smo velikih promena. Da mi je neko rekao pre samo dve godine da će „Disney„ za 60 milijardi dolara kupiti „Fox„ rekao bih da je to nemoguće. Nekašnji giganti nestaju sa scene, rađaju se novi. Ono što je pre 70 godina bio novinski magnat Vilijem Randolf Herst o kome je Orson Vels snimio film „Građanin Kejn” - danas su vlasnici Amazona, Gugla ili Fejsbuka.

Nama iz malih zemalja ostaje da pratimo sve te promene i da nam se ne dogodi ponovo da prespavamo neki novi „pad Berlinskog zida”.

Prema podacima na vašem sajtu, danas se u portfoliju Kolor pres grupe nalazi 84 magazina, 21 internet portal i preko 50 konferencija i festivala godišnje. A počelo je sve pre četvrt veka sa studentskim „Indeksom”. Kako vidite pravce razvoja izdavačke industrije u narednih pet ili deset godina?

- Deviza „Change or die„ („Promeni se ili umri”) u našem poslu zaista je stvar svakodnevnice. Pre početka krize 2008. pregovarali smo za regionalno izdanje magazina „Vogue„ da bi godinu dana kasnije pokrenuli „Pošalji recept” i napravili revoluciju sa malim kulinarskih izdanjima shvativši da mi nismo tržište za „Vogue„ nego za jeftina, intrekativna izdanja. Pre dve godine pokrenuli smo „Ruski doktor”, magazin koji danas izdajemo i na makedonskom i na slovenačkom, a ukupni tiraž je preko 100.000 prodatih primeraka mesečno. U sasvim drugom segmentu pokrenuli smo mesečnik na engleskom „Diplomacdž & Commerce„ koji se bavi dešavanjima u diplomatskim i poslovnim krugovima u Beogradu. Sa druge strane - još pre nekoliko godina uglasili smo sva naše „muške” magazine poput CKM-a i FHM-a, a nakon njih ugašeni su i „Plejboj„ i „Maksim”.

Digitalizacija je sveobuhvatna u našoj industriji. Međutim, činjenica je da je u protekloj godini u SAD i Evropi, na primer, 90% novca od internet-oglašavanja otišlo u džepove samo dve kompanije - „Google„ i „Facebook„, a 10 posto su podelili svi ostali sajtovi, pretraživači i aplikacije... Dakle, ljudi u „Silicijumskoj dolini” izumeli su alat kojim „skidaju kajmak” sa cele planete. To je razlog zašto smo proteklih nekoliko godina stavili fokus na događaje - konferencije i festivale, jer to je nešto što oni ne mogu da urade iz San Franciska, to je nešto što je posao za nas, „lokalne igrače”.

Niko Perković