Туринска кобасицијада изнедрила нову рекордерку
С обзиром у које доба су своју мрсну светковину заказали, ове зиме господње Туринцима је баш свануло, јер лепо време и сунчеви зраци су обасјали нови светски рекорд у дужини кобасице – два километра и 34 метра, с обзиром да је то 34. пут да се у овом бачком селу одржала чувена “Кобасицијада”.
Управо су временске прилике створиле у центру кркљанац за класу већи него што је уобичајено. То конкретно значи да се фришким кобацисама које се на метар продају једва могло прићи без радњи карактеристичних за рагби, рвање или амерички фидбал, зависи већ ко је чему вичнији.
Да ће тако бити, могло се наслутити већ када се одмакло од табле са именом села: свуд поред пута начичкали су се аутомобили да се једва могло проћи. Али, ишло се некако, макар полако, све док шофер једног повећег комбија није одлучио да му је најзгодније да путнике искрца баш на раскрсници. То што се брзо створио “чеп”, па ред од двестотинак метара из ког су му они са најмање стрпљења трубили, није га нарочито узбудило. А никога посебно такво понашање изненадило...
Све је било као и увек, како бог заповеда: искусна екипа месарских мајстора направила је најдужу светску кобасицу. Уочи поднева из авлије Чике Медурића велики трактор је лепо спаковану носи ка бини у средишту села, али пре тога мора да се све то услика, наравно.
„Оо Миле, па ди си ти?“, повика неко, а у двориште Медурићевих утрча млађи господин, скоцкан у свечано одело са све краватом. Уместо одговора, стигло је објашњење да се чекао Мирослав Миле Атанаксовић, од скора председник Кобасицијаде.
Нисмо информисани да ли је изабран на изборима или га је нешто друго препоручило за ову високу сеоску функцију, тек доброћудног, округластог лица и тела, одлично се уклапа у Кобасицијаду.
Кад се Миле усликао и са мајсторима на блиц уз музику провеселио, кренула је поворка: трактор носи корпу са светском рекордерком, а крај ње, са обе стране, поносно корачају мајтори који су је справили. Ипред трактора иду kamyijaši, који пуцају са чобанским бичевима. То, поред фолклора, има и практичну улогу: рашчистити пут од светине која би се теже сама склонила с пута, или ако буде лепо замољена. Овако, кад резак звук пукне крај ушију, ето чистог друма за уважену кобасицу.
„Беж’те, ови с бичем туку“, повика неко.
„Та иди, тај зна у милиметар ди удара“, брани саговорник умеће камџијаша.
Но, како се поворка примицала бини, тако се тушта и тма сјатила, не би ли им случајно рекордерка промакла. Лепо је приметила једна госпођа:
„Смиљо, не знам што се сви тамо гурају? Види, иста је цена свежих кобасица и овде, само што се тамо продаје на метар, па је интересантније.“
„Еј, правт’те места. Секјурити, утичи!“, подсећао је водитељ како треба ослободити простор крај бине.
Узалуд... Ваљда гомиула света не би синоћ мирно заспала, да их рекордна кобасица није запала. Настала је општа тарапана, гурање и нагуривање с примесама којеразних борилачких вештина које воде порекло с далеког истока, уз примесе овдашњих ситних лукавстава. Тек, отегла се продаја рекордердне кобаје, али после неког времена ни метар не остаде.
Тако се по ко зна који пут потврдило да овдашњи свет слабо мари за препоруке Светске здравствене организације, по којима су кобасице, шунке, сланина и остале сухомеснате ђаконије потенцијално канцерогене. А Туринци имају поруку за све који мисле да их са светског трона најдужих кобасица скину, па водитељ гласно рече:
„Ако нам се неко приближи, ома правимо бар 100 метери дужу!“
Душан Кнежић
