Turinska kobasicijada iznedrila novu rekorderku

Upravo su vremenske prilike stvorile u centru krkljanac za klasu veći nego što je uobičajeno. To konkretno znači da se friškim kobacisama koje se na metar prodaju jedva moglo prići bez radnji karakterističnih za ragbi, rvanje ili američki fidbal, zavisi već ko je čemu vičniji.

Da će tako biti, moglo se naslutiti već kada se odmaklo od table sa imenom sela: svud pored puta načičkali su se automobili da se jedva moglo proći. Ali, išlo se nekako, makar polako, sve dok šofer jednog povećeg kombija nije odlučio da mu je najzgodnije da putnike iskrca baš na raskrsnici. To što se brzo stvorio “čep”, pa red od dvestotinak metara iz kog su mu oni sa najmanje strpljenja trubili, nije ga naročito uzbudilo. A nikoga posebno takvo ponašanje iznenadilo...

Sve je bilo kao i uvek, kako bog zapoveda: iskusna ekipa mesarskih majstora napravila je najdužu svetsku kobasicu. Uoči podneva iz avlije Čike Medurića veliki traktor je lepo spakovanu nosi ka bini u središtu sela, ali pre toga mora da se sve to uslika, naravno.

„Oo Mile, pa di si ti?“, povika neko, a u dvorište Medurićevih utrča mlađi gospodin, skockan u svečano odelo sa sve kravatom. Umesto odgovora, stiglo je objašnjenje da se čekao Miroslav Mile Atanaksović, od skora predsednik Kobasicijade.

Nismo informisani da li je izabran na izborima ili ga je nešto drugo preporučilo za ovu visoku seosku funkciju, tek dobroćudnog, okruglastog lica i tela, odlično se uklapa u Kobasicijadu.

Kad se Mile uslikao i sa majstorima na blic uz muziku proveselio, krenula je povorka: traktor nosi korpu sa svetskom rekorderkom, a kraj nje, sa obe strane, ponosno koračaju majtori koji su je spravili. Ipred traktora idu kamyijaši, koji pucaju sa čobanskim bičevima. To, pored folklora, ima i praktičnu ulogu: raščistiti put od svetine koja bi se teže sama sklonila s puta, ili ako bude lepo zamoljena. Ovako, kad rezak zvuk pukne kraj ušiju, eto čistog druma za uvaženu kobasicu.

„Bež’te, ovi s bičem tuku“, povika neko. 

„Ta idi, taj zna u milimetar di udara“, brani sagovornik umeće kamdžijaša. 

No, kako se povorka primicala bini, tako se tušta i tma sjatila, ne bi li im slučajno rekorderka promakla. Lepo je primetila jedna gospođa:

„Smiljo, ne znam što se svi tamo guraju? Vidi, ista je cena svežih kobasica i ovde, samo što se tamo prodaje na metar, pa je interesantnije.“

„Ej, pravt’te mesta. Sekjuriti, utiči!“, podsećao je voditelj kako treba osloboditi prostor kraj bine.

Uzalud... Valjda gomiula sveta ne bi sinoć mirno zaspala, da ih rekordna kobasica nije zapala. Nastala je opšta tarapana, guranje i nagurivanje s primesama kojeraznih borilačkih veština  koje vode poreklo s dalekog istoka, uz primese ovdašnjih sitnih lukavstava. Tek, otegla se prodaja rekorderdne kobaje, ali posle nekog vremena ni metar ne ostade.

Tako se po ko zna koji put potvrdilo da ovdašnji svet slabo mari za preporuke Svetske zdravstvene organizacije, po kojima su kobasice, šunke, slanina i ostale suhomesnate đakonije potencijalno kancerogene. A Turinci imaju poruku za sve koji misle da ih sa svetskog trona najdužih kobasica skinu, pa voditelj glasno reče: 

„Ako nam se neko približi, oma pravimo bar 100 meteri dužu!“

Dušan Knežić