Банка нема право да наплаћује провизију за обраду кредита

Наиме, Апелациони суд у Београду донео је пресуду којом је утврђено да је банка неосновано наплатила посебну накнаду за обраду кредита и наложио јој да клијенту врати наплаћени новац уз затезну камату, али је истовремено заузео правни став да такве одредбе у уговорима нису саме по себи ништаве.



У образложењу своје пресуде од 14. децембра 2017. године, Апелациони суд је навео да "све кредитне услуге банка наплаћује кроз каматну стопу", као и да нема економске оправданости да банка од корисника наплаћује и додатне правне услуге у смислу наплате трошкова обраде кредита". 



У правном ставу Апелационог суда од 1. децембра 2017. године, који је објављен на његовом сајту поводом ове пресуде наводи се:



"Није ништава одредба уговора о кредиту којом се обавезује корисник кредита да банци плати трошкове кредита и пуштања кредита у коришћење, али да би банка наплатила обраду уговора мора да докаже које је стварне трошкове имала око обраде кредита".



У првој правоснажној суд је стао на становише да се обрада кредита наплаћује преко каматне стопе, а да по другом основу наплаћена средства представљају "стицања без основа, јер се банка на наведени начин обогатила на рачун тужиље".



Овом пресудом, Апелациони суд је одбио жалбу тужене банке и потврдио пресуду Трећег основног суда у Београду, којом је банка обавезана да клијенткињи између осталог на име неосноване наплате обраде кредита исплати наплаћени износ заједно са припадајућом каматом.



Реч је о 3.689,5 швајцерских франака, односно 202.727,33 динара по средњем курсу Народне банке Србије на дан 4. април 2006. године.



Овај износ је наплаћен поводом уговора о кредиту за куповину непокретности између клијенткиње, као корисника, и тужене банке од 29. марта 2006. године, којим је банка одобрила кориснику дугорочни кредит за куповину непокретности. 



У свом обраложењу одлуке Апелациони суд је навео да је одредба уговора о наплати обраде кредита ништава по Закону о облигационим односима (ЗОО) јер је супротна одредби тог Закона којом је прописано да је "цена капитала само камата јер банка има право на стварне трошкове који су настале из кредитног односа". 



Спорном одредбом уговора се не прецизирају који су то стварни трошкови кредита и зашто се исти везују за износ кредита, због чега је клијенткињи непознат механизам по којем се добија висина тих трошкова, указао је суд.



То корисника кредита, како је додао суд, доводи у неравноправни положај у односу на тужену банку која на основу унапред одштампаног уговора о кредиту, ставља кориснику кредита одређени новчани износ на располагање, а притом за себе задржава право да одреди трошкове кредита без одговарајућег образложења - који су то трошкови, на основу чега су утврђени и зашто се везују за износ одобреног кредита.



"Такво поступање банке је у супротности са основним начелима на којима почива правни поредак државе на чијој територији банке послују пре свега начелом једнаке вредности узајамних давања које је ЗОО нормирано као основно начело код двостраних уговора, управо са циљем да се код таквих уговора заштита пружа оној страни чија је уговорна обавеза у диспропорцији са обавезом друге стране", наглашава суд. 



Додаје се да се накнада трошкова обраде кредитног захтева "састоји се у томе што банка ставља на располагање кориснику кредита одређени новчани износ за период коришћења кредита и за који наплаћује камату и оно обухвата цену корисникове кредитне услуге, без економске оправданости да банка од корисника наплаћује и додатне правне услуге у смислу наплате трошкова обраде кредита. 



"Све кредитне услуге банка наплаћује кроз каматну стопу", нагласио је суд и додао да је правилно првостепени суд висину туженог захтева утврдио на основу налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке.



У удружењу "Ефектива" за Танјуг је речено да су банке спорним одредбама уговора у последњих 15 година од клијената наплатиле више од 100 милиона евра, као и да клијенти могу да затраже бесплатну правну помоћ за писање тужби суду у том удружењу.



Када је у питању правни став Апелаицоног суда, он је обавезујући за све судије тог суда, док првостепени судови под његовом надлежношћу треба да га поштују уколико не желе да им првостепене пресуде буду укинуте.