Преостали бачкопаланачки обућари имају посла

Тако је и у Бачкој Паланци, вароши са преко 26.000 становника, центру општине која се рачуна у резвијеније у Војводини и Србији. Обичан свет овде уме да каже како је статистика можда и тачна, а по њој се овде добро зарађује, али већи део овдашњег народа још увек није дохватио зелену грану. Када је тако онда нема новца за нове ствари, па ни за обућу, одећу... Чува се шта се има. Истина је да, на пример, у овом граду на левој обали Дунава, данас има мање обућара, али их има, а у самом центру два су мајстора.

Небојша Мишић се 28 година бави овим послом. За себе каже да је први пут у Бачку Паланку дошао из Крагујевца, односно из Шумадије, 1974. године, потом се враћао, био је и у Великом Градишту, односно Голупцу где је радио са братом, па се 1998. године вратио овде у Бачку.

„Друго не знам да радим, обућарски посао ми је лебац“, каже смирени и пријатни саговорник Небојша.

„Осим што поправљам ципеле, чизмице, патике, правио сам и папуче за пијацу. Има у овим временима посла за нас обућаре ако хоћеш да радиш. Мени помаже супруга, а мора се радити не само да ми преживимо, јер имамо и двоје деце, шесторо унучади и два праунучета. Људи дођу и траже да им се пођоне ципеле, а са ценом није лако, јер зависи у каквом су стању ципеле. Креће се од 600 динара, па... Једино се не могу поправити скроз трули ђонови. Доносу људи патике и ципеле траже да им се поправи постава која се често цепа, па жуља. Та услуга обично кошта око 500 динара. Донесу некада скроз подеране, примера ради, патике, а када дођ по њих, не могу да их препознају.  

Не знају млади шта су блокеје

Небојша Мишић каже да је он један од ретких обућара који има блокеје, а многи млади и не знају шта је то. Вели да их нико и не тражи, а да је у последњих пар година блокеје ударио само на један пар кожних ђонова. Обућари мисле да највећи број обичног света углавном шипчи пешице, па кожни ђонови не би дуго издржали по бетону и асфалту, а и скупи су. Они који имају скупе ципеле са кожним ђоновима углавном се возе аутомобилима, ходају по теписима, па им блокеји и не требају.

За оне који некако крпе крај са крајем и даље важи да крпеж ципела главу чува од кише, лапавице, снега и хладноће, али чува и кућни buyеt. Да ли је нешто модерно, или лепо нека брину они који могу себи и својима то да приуште.

Поред другог уобичајеног алата у Небојшној радњи је и чувена „сингер“ машина, а он каже да му злата вреди. Има у рафовима и ципела које подуже чекају да власници дођу по њих.  

„Тешка су времене, људи слабо имају пара“, додаје мајстор.

„Морају крпити стару обућу, јер за нову немају новца. Узмите за пример да једне фирмиране патике сада је тешко наћи испод 5.000 динара. Код мене могу да се закрпе, залепе, ако треба зашију, промени постава... и то је много јефтиније. Неке муштерије су и сентиментално везане за стару обућу, а други због проблема са стопалама поправљају ципелу докле год може, јер им је удобнија од нових које треба разгазити, односно морају се прилагодити нози, а то уме и да боли.“

Интересантно је да овдашњи обућару кажу да има и оних који доносе обућу да се прошири на калупима. Веле, фали им пола броја по ширини да могу да је навуку. Нису то нове ципеле или патике, али у солидном стању и понеко од муштерија призна да су наследили од деце, па и од унучади. Проблем је што нове генерације имају ужу ногу, или још није стигла да се рашири. Дедама и татама, бакама и мамама већ ношена обућа, а деци и уницима ново из родитељског новчаника. Тако је и тако, ваљда треба и да буде, једино под условом да наследници нису много „ногатији” од предака.

Текст и фото: Милош Суџум