Ноћни живот у некадашњем Новом Саду: Плесало се до три иза поноћи

Младе девојке су већ с четрнаест година почињале да носе фризуре као одрасле жене (с косом скупљеном и подигнутом, како се носило у то време у Европи) и сукње до чланака, али су на свој први бал обично одлазиле тек пошто напуне осамнаест година. Што се тиче младића, занатлијске калфе и трговачки помоћници би почињали да иду на балове и забаве по завршетку шегртовања, а интелектуална омладина после матуре.

И свечана и свакодневна одећа Новосађана била је кројена по бечкој, а врло ретко париској моди, и за младе  даме било је веома битно да сваке сезоне имају нову балску хаљину, најчешће од свиле или сомота, што је обично представљало огроман трошак за породицу.

За мушкарце није било неуобичајено да више године носе исто свечано одело, било је важно само да оно буде црне боје (смокинг, жакет, или сако).

Одећа се куповала код кројача или у конфекцијским радњама које су биле много јефтиније. Правила одевања су се строго поштовала, па је рецимо било незамисливо да се неко по дану, чак и по највећој врућини, појави на улици гологлав.

У то време мушкарци су највише носили жирадо шешире, а даме су се могле видети и са сунцобранима. Чувени песник Лаза Костић имао је обичај да се шета градом без шешира, што је редовно изазивало згрануте погледе Новосађана.

Једна од познатијих трговина конфекцијским оделом у Новом Саду била је Морганова радња која се налазила у Главној улици (данашњој Змај Јовиној).

Морган је био продавац јеврејског порекла који се доселио у Нови Сад из Беча, и познавајући помало чешки, са својим муштеријама разговарао на невероватној мешавини чешког, немачког и српског. За разлику од српских продавница, у јеврејским је био обичај да власник радње лично послује с муштеријама што је на потенцијалне купце редовно остављало јак утисак.

Трива Милитар у књизи „Нови Сад на раскрсници минулог и садањег“ оставио је забелешке како је увек расположени Морган разговарао са муштеријама: „А, лепа дете, иде у гимназиум? То ви дошла да купиш за њега лепа хаљина? Има ту да бирај цели дућан. Момак кад иди у гимназиум мора бити феш и елегант. Хоће бити господин. Ја теби дам лепо и елегант одело, последња бечка мода. Кад дођеш кући цело село нека гледи у тебе!“    

Балови у Новом Саду увелико су се организовали већ од друге половине XVIII века. Остало је забележено да је Намесничко веће 1773. године издало наредбу да се балови морају завршити до три сата иза поноћи.

По угледу на запад, балови под маскама били си вома популарни, али је било забрањено под маском ићи улицом.

На нобл-баловима који су се одржавали у градској кући присуствовале су само најотменије званице –  интелектуцалци, богати трговци и понеки племић. Отменији балови су се одржавали и у свечаној сали хотела Јелисавета, а касније и у великој дворани Гранд хотела Мајера (бивши Дом армије).

Игранке и мање забаве одржаване су у сали Еђшега, као и у њеној летњој башти, и у башти ресторана код бродарске агенције на Дунаву или у дворани некадашње кафане Код сунца.

Најелитнијим балом се сматрао велики годишњи бал Црвеног крста. На њега су позивани само највиши чланови друштва и они који су били способни да плате изузетно високу цену улазнице и још евентуално додају неки прилог.

На баловима су се играли галоп (брза полка налик чардашу), валцер, кадрил и менует.

Средином XIX века, у налету националног полета међу новосадском српском омладином све више се инсистира и на националним играма – бачком, банатском и сремском колу.  Интересантно је поменути и да су једно време постојали дечији балови на које су долазила деца од 12 и 13 година, обучена као одрасли.

Међутим, и поред велике популарности, Магистрат је овакве приредбе забранио.   

Улаз на балове се плаћао, а део прихода, или цео приход се издвајао у добротворне сврхе или за културна друштва која су бал организовала.

Приредбе су биле чешће зими, мада су се одржавали и летњи балови.

Током божићног и ускршњег поста, нису се одржавали балови и били су дозвољени само концерти и часови школа за играње.

Официрски кор организовао је балове затвореног типа, за официрске породице и високе државне службенике. Елитним друштвеним догађај била је и гимназијска беседа коју су организовали ђаци новосадске Српске гимназије.

Осим гимназиста и њихових породица, као и других званица, ово је било место сусрета за све бивше ђаке гимназије. Први део је чинила приредба са хором, а затим би се одлазило на игранку која је одржавана великој сали на спрату хотела Јелисавета.

Од улазница се прикупљао новац за фонд за стипендирање сиромашних ученика Српске гимназије.    

Сличне приредбе које су у другом делу програма имале бал или мању  игранку приређивала су и друга културна друштва. Мађарско грађанско певачко друштво Далошкер и немачко певачко друштво Фросин су сем музичких приредби давали и дилетантске позоришне представе.     

Грађани из нижих слојева обично су организовали такозване пургер-балове који су се најчешће одржавали у већим кафанама. Велик догађај била је и народна забава у организацији новосадских радикала (странке Јаше Томића). У програмском делу би неко од виђенијих представника странке одржао говор о актуелним друштвеним проблемима, а онда би почео забавни део у коме су учествовали виђенији музичари или глумци да би се на крају све завршило игранком. На ову приредбу долазили су гости из свих ближих и даљих села Бачке и Срема.

Оно што је за грађански слој представљала гимназијска беседа, то је за ратаре и сеоски свет била народна забава.    

У многим кућама, нарочито зими, одржавале су се седељке или журеви, док се у ратарске куће обично ишло на посело.

Настасја Писарев