Три деценије „Златне тамбурице”

Подсетимо, први фестивал нове војвођанске песме одржан је 1987. и у протекле три деценије изнедрио је готово 500 ауторских композиција, које су премијерно изведене управо на завршној вечери „Златне тамбурице”. Ове године фестивал, међутим, неће имати такмичарски већ ревијалан карактер, па ће на концерту публика бити у прилици да чује репрезентативан избор песама које су обележиле досадашња издања фестивала.

– Показало се за све ове године да „Златна тамбурица” итекако има своје место и да је важно да настави да живи и да негује војвођанске песме – каже нам маестро проф. Зоран Мулић, под чијом ће управом и ове године интерпретаторе пратити Велики тамбурашки оркестар РТВ. – На фестивалу ће бити изведено 18 композиција, а као вокални солисти наступиће Саша Петровић, Милан Прунић, Ђорђе Чавић, Тодор Малетин, Данка Убипарип, Миша Близанац, Ивана Мулић, Славко Нашигаћин... Није било лако направити избор песама, па смо се определили за то да буде и мало оних старијих, с почетка фестивала, и по која новија, тако да смо, мислим, добили лепезу нумера за свачији укус.

– Веома ми је драго да ће, после веома успешног концерта којим је 28. новембра обележио 60 година постојања, Велики тамбурашки оркестар и на „Златној тамбурици” бити у прилици да покаже супериорност уметничког израза који гради, ето, пуних шест деценија – речи су проф. Мулића. – Оркестар је у том периоду пролазио и кроз тешке тренутке, све до интенција да чак буде укинут. Али немогуће је замислити Војводину без тамбураша. А и основна црта која карактерише тамбураше целог света је неизмерна љубав према тамбури, музици и свирци. Тако је ВТО не само опстао, него је остао светионик правих тамбурашких вредности и истинског неговања тамбурашке музике која, чини ми се, полако доживљава и својеврсну ренесансу. У том смислу мислим да је коначно дошло време да се вредновање тамбуре и кроз већу бригу о Великом тамбурашком оркестру подигне на виши ниво, јер тада ће се лакше доћи и до тога да се она најзад почне изучавати на Академији уметности у Новом Саду.

Многе од песама, које су премијерно изведене на „Златној тамбурици”, у међувремену су се “примиле” и постале неизоставни део репертоара сваког тамбурашког оркестра: „За моју Милицу”, „Завејан је пут за салаш мој”, „Тихо, тихо тече Дунав плави”, „Добро јутро, Војводино”, „Хеј, господо тамбураши”... Професор Мулић истиче да је немогуће унапред рећи “ова ће песма остати, ова неће”, да је најбољи судија време, али и да се, опет, неке од њих управо с временом мењају, расту:

– Рецимо, сад већ евергрин “Ко те има, тај те нема” Банета Крстића није потпуно иста као када је ту песму пре неку годину премијерно на “Златној тамбурици” извео тенор Саша Петровић; господин Звонко Богдан је пева другачије, другачије тамбураши у кафани, а нико сад не може ни да претпостави како ће она звучати за деценију или две. Народни гениј, талентовани музичари и време брусе неку песму, мало узму, мало додају... Уосталом, и сирови дијаманти, док се не избрусе и не исполирају, само су комад угљеника. Улога “Златне тамбурице” је управо у томе да чува традицију, али и буде својеврсно “налазиште” које ће, дубоко у то верујем, и у будућности изнедрити неки од правих дијаманата војвођанске песме.

Покровитељи „Златне тамбурице”, која се и ове године одржава под окриљем Организације за музичко-сценску делатност „Страда”, су Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама и Градска управа за културу Новог Сада.

М. Стајић