Преко Интерпола јавна и тајна потера за 1.000 људи?

У јавности су најпознатија имена Мире Марковић и Марка Милошевића. Они су недуго након хапшења Слободана Милошевића отишли у Русију, где су и данас. И поред Интерполове потернице, нису приведени јер су руске власти одбиле да то учине.

Мира Марковић се терети за шверц цигарета и злоупотребу службеног положаја приликом доделе станова. Марка Милошевића српска полиција тражи да би пред домаћим судовима одговарао због шверца цигарета.

Србија међународне потернице расписује независно од тежине учињеног кривичног дела, за разлику од већине чланица Интерпола, које потернице расписују углавном за починиоцима кривичних дела с високим степеном друштвене опасности. Правила игре су у сваком случају јасна и тачно утврђена – Интерпол потернице расписује по налогу суда, а држава на чијој се територији бегунац затекне дужна је да га ухапси и о томе обавести остале чланице.

С „црвеном” потерницом не иде баш глатко и људи које Интерпол тражи годинама могу избегавати правду и живети готово нормалним животом, с новим идентитетом, у некој од земаља где је корупција раширена и где је могуће направити такав аранжман. По речима бившег руководиоца југословенског ДБ-а Божидара Спасића, не може се рећи да после расписивања „црвене” међународне потернице осумњиченог тражи готово цео свет.

„Не иде то тако, ми распишемо потерницу – а онда се неко тамо поломи да га нађе“, рекао је Спасић раније за „Дневник”. „Знате ли колико европских земаља има потерница и сад ће баш неко да набаса на некога ко је аутомобилом прегазио човека и побегао с места несреће. Дугогодишњи бегунци обично промене идентитет, неки и лични опис, па често полиције више и не знају кога траже. Може им бити пред носом.“

На листи 160 припадника ОВК

Више од 160 особа албанске националности окривљени су за ратне злочине на Косову у српском Тужилаштву за ратне злочине.Ради се о осумњиченима углавном припадницима ОВК за злочине над српским и неалбанским становништвом током рата на Косову од краја 1997. до окончања рата 1999, пренели су летос медији у Београду.Истраге у Србији се воде против Хашима Тачија, садашњег председника, и премијера Рамуша Харадинаја. Осим њих под сумњом је и Агим Чеку, командант ОВК, затим брат Рамуша Харадинаја, Даут Харадинај, Сулејман Селими, Фатмир Лимај, Харадин Балај, Исак Муслиу, Лах Брахимај, Јакуп Краснићи, Нуредин Балај, Азем Суља, Синан Морина...

Домаћу јавност, наравно, више занимају тајне потернице, али до њих је просто немогуће доћи. Тек када неки високорангирани бегунац буде ухваћен, сазнаје се да је био на, пре свега, „црвеној” потерници. О томе ко су ти људи, које су кривично дело починили, само се нагађа. Неки аналитичари у скривању тих имена виде оправдање јер тајношћу полиција, у ствари, лакше може доскочити осумњиченом и привести га правди, јавним обелодањивањем то би било много теже.

Иначе, у последњих неколико година већина крупних зверки српског криминала за којима је била расписана Интерполова потерница завршила је иза решетака. Од некадашњих педесетак звучних бегунаца, на списку најтраженијих сада је остао мали број. Најпре су ухваћени припадници „земунског клана”: Сретко Калинић, Милош Симовић, а затим у Шпанији Лука Бојовић, Владимир Милисављевић, као и Синиша Петрић Зеница. Они су и даље су у шпанском екстрадиционом притвору, где чекају изручење Србији.

У Аустрији је још 2003. по потерници Интерпола ухапшен Драган Николић Гаги, оптужен за саучесништво у троструком злочину у хотелу „Интерконтинентал” у јануару 2000. када су убијени Жељко Ражнатовић Аркан, Миленко Мандић и Драган Гарић. Бивши полицајац Добросав Гаврић, који је осуђен за Арканово убиство, ухапшен је у Јужноафричкој Републици, где још увек чека изручење нашој држави. И трећи учесник атентата на Аркана, Милан Ђуричић Мики, и даље је на потерници Интерпола.

Шест врста потерница

Интерпол има шест врста потерница. За најопаснијим криминалцима расписује се „црвена” потерница. Држава која тражи бегунца захтев за расписивање „црвене” потернице шаље Генералном секретаријату Интерпола, који то прихвата и шаље свим државама-чланицама. „Плаве” потернице се користе за прикупљање информација о идентитету криминалаца, „жуте” се односе на нестале који нису у стању да се сами идентификују, а „црне” на непозната мртва лица.„Зеленом” потерницом се тражи прикупљање обавештења о криминалним активностима одређених особа, док „naranyasta” указује на могуће терористичке опасности од скривеног оружја, попут оловака-пиштоља, писама-бомби, експлозивних ташни...

За Дејаном Стојановићем Кеком, који је, по сазнањима обавештајних агенција више земаља, један од најјачих европских нарко-дилера, расписане су две потернице Интерпола. За тим вођом „новобеоградског клана”, који је из Србије побегао 2007, наша полиција трага због крађе, док га Бразил тражи због кријумчарење наркотика. Стојановић је из Србије побегао 2006. године, после убиства председника ФК „Бежанија” Горана Мијатовића Мите, с којим су га повезивали.

Просторно важење потернице Интерпола је различито од случаја до случаја. Неке важе само за суседне земље, неке само за Европу, неке за цео свет, али постоји и много других модалитета. Ако нека потерница важи само за суседне земље, а постоји сазнање да је лице, на пример, у Аустрији, НЦБ Интерпола може захтевати од Министарства правде сагласност да се просторно важење потернице прошири и на ту земљу.

Само расписивање потернице Интерпола, ма колико озбиљно звучало, не значи и да ће особа која је на тој потерници аутоматски бити ухапшена у земљи у којој је и депортована у земљу која је тражи. Јавност је често збуњена чињеницом да су, после громогласних објава да су се нека позната имена нашла на потерницама, та лица у одређеним земљама наставила да живе без проблема.

Свака држава суверено одлучује о томе да ли ће одређена међународна потерница бити у њиховом националном систему, што је једини правни основ да неко буде ухапшен. Честа је ситуација да постоје сазнања о томе да је нека особа с потернице у некој држави, али постоје неки разлози због којих та држава не поступа по захтеву. То могу бити правни разлози, да се кривично дело за које је неко у Србији оптужен не сматра кривичним делом по закону те земље, разлози могу бити и политички, верски... наводе стручњаци.

М. Бозокин

Д. Николић