Кувас из Кањиже засенио ривале на светској изложби паса у Лајпцигу

Кувас Гаџо оставио је најбољи утисак и добио највише оцене у конкуренцији 62 ривала, све их је засенио својим изгледом и свим врлинама, које треба да има врсни пас ове древне расе.  

„Када сам се са салаша из околине Кањиже упутио у Лајпциг, на пут дуг око 1.600 километара у једном правцу, нисам мислио да је у питању тако велика изложба и да ће мој Гаџо надмашити све конкуренте и освојити шампионску титулу. После свега пресрећан сам, видим да је вредело превалити толики пут, савладати многе успутне препреке, да Гаџо покаже да је достојан светске титуле“, утисак је Иштвана Апроа.

Апро прича да је првог куваса имао још пре четири деценије док је живео и радио у Немачкој, потом је држао комондоре, а са својим љубимцима освајао је трофеје на изложбама. На салашу држи и шарпланинце, али пре три године поново се посветио и кувасима, између осталог зато што је у питању једна од најстаријих пасмина паса стара више хиљада година.

„Куваси које држим служе за чување салаша, знају да терају коње липицанере и овце које овде држим. Све врлине које има кувас као врстан пастирски пас код њега су урођене и они све раде инстиктивно, не треба их посебно учити и вежбати. Јако су паметни, лако се са њима излази на крај, али их не смеш их везивати, казнити, или затварати у малу просторију, него га треба држати на слободи као што су кувасе држали наши преци, и онда са њима нема проблема“, указује Апро.

Кувас је оригинална мађарска раса паса који достижу висину до 75 цм и тежину до 40 кг и доживљавају старост 10 до 12 година, мада према уверавањима Иштвана Апроа, већ зависно од околности у којима се држи може да поживи и дуже.

„Услови на Јарашу су изузетни за Гаџу, једва чека да излазимо у штењу, да трчи, иде у канал у воду. Дању, су у дворишту уз салаш, а ноћу их пуштам у шири ограђени простор, тако да имају слободу. Кувасима треба простора, јер они су некада стално били уз стада оваца и није препоручљиво да се држе у малом простору у стану и спаваћој соби, зато што нису рођени за то. Никада нисам имао кућице за псе, него се они сами сналазе и налазе свој кутак за предах и спавање“, наглашава Апро.   

Кувас се користи као пастирски пас али и као чувар куће. Неустрашив је и одговара сваком изазову да би одбранио стадо или кућу. Воли отворени простор, може трчати у касу и до 25 километара, веома привржен власнику, али ако дуже време борави сам у природи, без човека, може подивљати и постати веома опасан.

Лубитељ куваса Иштван Апро напомиње, да без обзира што имају длаку беле боје, није их тешко неговати и припремити за изложбу.

„Посебне неге нема, бораве на салашу и само кад идем на изложбу, prеthodnog дана у кади их лепо окупам шампоном, осуше се и то је све. Није их тешко хранити јер једу све што им дајем, главе од бикова, изнутрице и друго, а засладе се мало конзервама и гранулатом који донесем из Немачке. Нису одвише захтевни, али ипак има посла око њих и треба им посветити пажње, да буду дисциплиновани и науче како да се понашају и покажу на изложбама. Јако је важно да су у доброј кондицији. Гаџо и ја идемо у шетњу на пашњак, да се истрчи на ливади колико хоће па превалимо свакодневно десетак километара. Због тога је и чврст као челик“, истиче Апро. 

Гаџо је као штене купљен из одгајивачнице у Суботици, у педигреу има врсно порекло, али је  салашарским одгојем стекао шампионске врлине.  његов је отац Долмањ из Мађарске био светски првак у разреду младих, а и деда Берци се окитио светском титулом и сада у брдима под старе дане чува овце.

Међу десет штенаца из исте генерације Апро се присећа да му се пре три године уствари Гаџо више сам наметнуо него што га је изабрао. Шампиону из Лајпцига на салашу надомак Кањиже умиљава се млада двогодишња куја Егреш, чији је отац Батор такође светски првак, а у њиховом друштву чопор допуњава и мужјак Вандор.      

М. Митровић