ТВОЈА РЕЧ Стефан Жарић (26): Ништа ме не спречава да се борим

Чињеница да је награђен за најбољи мастер рад одбрањен на Одсеку за историју уметности Филозофског факултета у Београду нимало не чуди, нарочито када се завири „иза кулиса” тог момка који је много више од онога што му звање каже.

Јер, када на најобичније питање „када си и где рођен” да одговор попут овог: „Рођен сам на дан када је рођен и чешки уметник Алфонс Муха, па верујем да су неки космички сигнали и мене погурали ка свету уметности, у супротном бих био певачица јер је и Џенифер Лопез рођена на исти дан”, не може се остати равнодушни на тај шарм и стил.

Студије је почео на Филозофском факултету Новосадског универзитета, уписавши Компаративну књижевност, што се уочава у сваком поетском одговору нашег овонедељног саговорника. Потом је постао стипендиста Владе САД и своје основне студије је завршио на Колеџу уметности Универзитета у Минесоти.

По повратку је уписао мастер на Семинару за студије модерне уметности у Београду, што га је одвело до стипендије Европске комисије, односно естонског Универзитета у Тартуу. Како каже, иза себе има дипломе и сертификате четири универзитета с два континента. Мало ли је?!

Одмалена сам одгајан да негујем културу путовања – прича Стефан. – За једног историчара уметности од круцијалног значаја је да путује. Очи су наше оружје, а оним што видимо богатимо себе и друге. Наравно, могућности су нешто друго, али ништа од тога ме није спречило да се борим за оно што желим. Оног тренутка када пристанемо на компромис да изађемо из наше комфорне зоне, тада ћемо и добити ветар у леђа. Ја долазим из врло материјално скромне породице, али то ме није спречило да путујем светом.

Чему те је то искуство највише научило?

– Толеранцији. Не можете путовати светом и суочавати се с различитостима а потом их осуђивати или им се не прилагодити, без обзира на то што оне нису део матичне средине из које потичемо. Што се тиче самог усвојеног знања, студирање изван Србије је оплеменило моју каријеру иновативним приступима историји уметности који, нажалост, нису доступни студентима у Србији.

Шта те пак враћа у Србију?

– Врло мали број пријатеља, моја породица, и наша три пса. Мој родни град Кула увек ће бити тачка поласка и одласка. Као што је дивни Меша Селимовић рекао: „У томе и јесте све: враћати се. С једне тачке на земљи чезнути, полазити и поново стизати. Без те тачке за коју си везан не би волио ни њу ни други свијет, не би имао одакле да пођеш, јер не би био нигђе. А ниси нигђе ни ако имаш само њу. Јер тада не мислиш о њој, не чезнеш, не волиш.”

Свечана церемонија проглашења и додела јубиларне 50. награде Спомен-збирке Павла Бељанског одржаће се вечерас у 18 часова. Будући да Стефан планира да оде на докторске студије, то признање му и те како иде у прилог, али је и својеврсни позитиван притисак на установе културе да пристану на сарадњу.

Свој мастер рад „Модна илустрација Милене Павловић Барили” одбранио сам под менторством проф. др Симоне Чупић, која се такође бави проучавањем америчке уметности, популарне културе и моде – каже млади историчар уметности. – Награда ми значи јер је мој мастер рад написан кроз призму историје и теорије моде те интерпретира национално културно добро, односно дела Милене Павловић Барили. Колеге из Галерије Милене Павловић Барили из Пожаревца препознале су мој труд, те ће мој мастер рад бити публикован као књига и реалиизован у виду изложбе у децембру. Следеће године се надам новосадским и београдским премијерама.

Али, место те ипак не држи?

– У новембру ме чекају конференције у Загребу и Букурешту, а у априлу се спремам да свој мастер рад презентујем на међународној истраживачкој конференцији историчара моде у Лондону. Након тога планирам да лоцирам извесне универзитете у САД и Канади и пошаљем апликације за докторске студије.

Будући да пловиш модним водама и њоме се бавиш у историјском контексту, шта запажаш?

– Трудим се да кроз студије историје уметности афирмишем проучавање историје моде, те моду као уметничку дисциплину и културно наслеђе. Када говоримо о моди некад и сад, било би незахвално да као историчар уметности говорим без прецизнијег временског оквира. Оно што ме одушевљава данас је повратак одевних кодова деведесетих година пролог века и успон дизајнера с Истока.

И, каква је, онда, мода код нас?

– Данашња мода је један флуидни колаж спектакла и традиције, а историјски је врло мало вреднована у Србији. Својевремено су краљицу Олгу и кнегињу Марију облачили врхунски дизајнери па је тако мода иницијално елитизована. Модни магазини су на неки начин демократизовали моду, али академски дискурс је готово увек био оштар према моди као нижој стваралачкој дисциплини. Када говоримо о модном дизајну у Србији данас, највећа имена наше модне сцене су чиста комерцијала, без икакве суштинске естетике. С друге стране, она мање звучна имена заиста афирмишу уметнички дизајн и стварају нови модни идентитет Србије.

Леа Радловачки