Родбина надјачала стране инвеститоре

Дознаке из иностранства евединтира НБС, одакле истичу да се у оквиру њих не рачуна само новац који родбина шаље у Србију него и пензије и инвалиднине које су стизале на банковне рачуне оних који су се вратили у otaybinu. Од 2010. године у просеку сваке године из иностранства на адресе више од 800.000 људи стигне од 2,6 до три милијарде евра, тако да је сваки од њих у просеку добио 3.370 евра.

Стране девизне инвестиције варирају па су 2010. године износиле 1,13 милијарду евра, годину касније 3,31 милијарде, а 2012. свега 750 милиона евра. У 2013. години девизне инвестиције биле су 1,29 милијарду евра, годину касиније 1,23 милијарду, 2015. – 1,8 милијарду, док су прошле године износиле 1,9 милијарду евра.

Истраживање Фондације за развој економских наука потврдило је да већина лица у Србији дознаке из иностранства користи у потрошњи, пошто се мало ко изјаснио да је тај новац користио за покретање сопственог посла, иако људи уочавају да постоји потенцијал за то.

– Истраживање је показало да људи који примају дознаке указују на неколико проблема. Један од њих је и то што све више грађана Србије одлази из земље. И док експерти на основу тога процењују да ће доћи и до већег слања дознака, примаоци дознака страхују да би прилив новца могао стагнирати или се чак и смањити. Та бојазан се вероватно делом темељи и на чињеници да све чешће из земље одлазе целе породице и да због тога неће имати коме да шаљу новац, али је реално да ће дознаке остати стабилне у наредних пет година – сматра Ирена Јанковић.

Док се прилив од страних инвестиција из године у годину мења, дознаке сваке године остварују стабилан нето девизни прилив. Доценткиња Економског факултета у Београду Ирена Јанковић, која је радила истраживање Фондације за развој економских наука, објашњава да је prеthodnе деценије износ новца који у Србију улази путем дознака из иностранства у просеку прелазио две милијарде евра годишње, што је значајно више од прилива по основу страних директних инвестиција у истом периоду.

– Дознаке представљају новац које запослени у иностранству шаљу назад у земљу порекла, најчешће својој породици – објашњава Ирена Јанковић. – У пракси је то обично отац који шаље новац жени или деци, али и одрасла деца, која раде у иностранству, па новац шаљу родитељима или блиским рођацима у матичној земљи. Реч је о прилично стабилним износима у последњих десет година. Од 2007. године тај прилив методолошки конзистентно прати НБС и он у просеку прелази две милијарде евра годишње. Конкретно, 2016. године дознаке радника из иностранства су износиле више од 2,6 милијарде евра. Последњих десет година тај износ креће се између 7,4 и 10,6 одсто БДП-а, а може се рећи да је у prеthodnoj деценији просечно представљао девет процента БДП-а.

Праву величину и значај дознака које годишње стижу од дијаспоре за Србију изнела је сарадница Института за новију историју Србије Марија Обрадовић. Она је у недавно објављеној књизи „Хроника транзиционог гробља” анализирала српску приватизацију и тврди да је за пет година приватизације у Србије остварен приход мањи од годишњег девизног прилива од домаћих радника запослених у иностранству.

– Током приватизације у Србији од 1989. до 2012. године дошло је до индустријализације националне привреде и масовне незапослености – оценила је за „Дневник” Марија Обрадовић. – У протеклих двадесет година у Србији је угашено 98 одсто индустријских центара у којима је радило око милион радника. Индустрија је сведена на ниво с почетка седамдесетих година прошлог века, уз неповољну технолошку структуру прерађивачке индустрије. Укупни приходи од приватизације од 2001. до 2016. године износили су свега 3,5 милијарде евра, што је једнако годишњем девизном приливу у Србији од домаћих радника запослених у иностранству. Највећи део ове годити није реинвестиран у производне делатности већ је служио за покривање buyеtskog дефицита земље, односно очување политичких олигархија на власти      

Љ. Малешевић