Фондација Лаза Костић неуморни промотер вредности
У Фондацији сам због љубави према нечему што желим да пређе у афирмацију живота, а то је да Лаза Костић и сви наши великани не буду само неки датуми, нека књига у библиотеци, већ шири организам који тече кроз људе да би били свесни своје духовности и свог националног идентитета.
Ми јесмо богат народ, наша култура јесте богата. Само смо ми ти који морамо бити свесни оног што су нам други оставили. Лази је ова равница била тесна, његов дух је био силовит, он је вероватно био у неком небеском дослуху са Шекспиром, јер је његова јака лексика нашла у Шекспиру своје место. У овим тешким временима, у којима се боримо за место културе, морамо младима да презентујемо нешто што може да их покрене у ту духовност, у тај животно насушни хлеб који се зове култура. Народ без културе је мали народ, а ми то никада нисмо били. Не треба ни сада то да дозволимо, јер имамо велике миразе које су оставили велики људи, овако је пре месец дана, на завршници тродневне светковине Фондације Лаза Костић „Костић Лази на звезданој стази“ у Сомбору, говорила легандарна глумица Мира Бањац, одсликавши тим речима на најбољи начин суштину деловања ове фондације.
Марина у улози пијанисте
У најновијој активности Фондације, приређивању концерата за пацијенте у Институту за онкологију у Сремској Каменици у сарадњи са Друштвом лекара Војводине, ослањајући се на праксу у лондонским болницама, Марина Милић Радовић до сада је играла улогу организатора. Међутим, пожелела је да допринос да и као уметник, па ће концерт „Има један сат у мени“ са делима Баха, Бетовена и Шопена претпремијерно извести у Институту за онкологију.
Иако Фондација, основана у Лондону 1991. поводом 150 година од рођења Лазе Костића, у први план ставља великана српског народа и једног од највећих домаћих песника 19. века, сомборска свечаност била је посвећена његовој супрузи, Јулијани др Лазе Костића, рођеној Паланачки, како се потписивала, великој добротворки, која је упркос својим задужбинарским делима остала у сенци надалеко познатог супруга. Недуго пошто је успешно реализован овај тродневни програм који у себи носи иницијативу да се поред Лазине клупе у Сомбору или на балкону њихове куће постави Јулијанина статуа, Фондација се упустила у још један подухват с истом намером – како би још једном добротвору прибавила незаборав.
Реч јео добротвору Матице српске и првом задужбинару Фондације Томиславу В. Милићу, о ком је на Томиндан из штампе изашло друго издање књиге песама „Има један сат у мени“. Њему у част, у институцији коју је изузетно волео и ценио, Матици српској, 26. октобра у 19 сати оснивач Фондације, пијанисткиња и професорка на Академији уметности у Новом Саду, и његова кћи, Марина Милић Радовић одржаће концерт.
Марина Милић Радовић и син Николај фото: Приватна архива
„Тата је био адвокат, и само из љубави је писао песме“,прича Марина Милић Радовић.“ Почео је да пише кад сам била у Лондону, даљина и немогућност сталне комуникације навела га је да напише 1985. године прву песму. То је била поезија за личну употребу, мада је једна песма, стручњаци је оцењују као антологијску, прочитана на прослави Православне академије у Либертвилу, наставила да живи. Након његове смрти, пре 12 година брат и ја издали смо књигу његових песама чије друго издање је сада изашло из штампе. Мислила сам да посветим тај концерт мом оцу не само због тога, него зато што је он био велики добротвор Матице српске. Божидар Ковачек, некадашњи председник Матице, својевремено је за мог оца написао да „његово деловање у Матици и када је у потпуној мери било професионалне природе, никада није било са материјалном накнадом. Своја знања, свој труд, а надасве добру вољу, поклањао је свестан да тиме учествује у напорима за опште добро и цивилизацијски напредак, што и јесте циљ Матице српске”. Мој отац је знао је потребу неговања корена и културе.“
Зорица Милосављевић
Лазини амабасадори и витезови
У оквиру разноврсног деловања Фонд „Лаза Костић“ окупио је групу волонтера - средњошколаца и студената. Ова група младих људи носи назив Лазини амбасадори, а име је добила по угледу на Глоб амбасадоре, које Шекспиров театар бира и обучава по потреби и на различитим пројектима. Фондација за особито значајна дела додељује и титуле витезова. До сада су проглашена три: аустралијски пијаниста Пијерс Лејн, који се усудио 1999. да свира Мокрањчева дела у Лондону када то није било популарно и могло је да нашкоди његовој каријери; дизајнер Атила Капитањ који изврсним, висококвалитетним и надасве препознатљивим дизајном уграђује себе несебично већ више од деценију у Фондацију и проф. др Драган Данкуц, зато што је отворио врата Друштва лекара и Института у Каменици уметницима који својим музицирањем желе да одагнају суморне мисли тешким болесницима.