Да будем искрена, ретко „палим“ телевизор. А и када се одважим на тај храброст/лудост потез, онда је то обично на „муте“, односно без тона. Ем се мање нервирам, ем боље видим о чему се ради. Тако је то са нама „визуалцима“, који у сликама и размишљамо... Бар док можемо.
