Иконописац Ксенија Мељников: Злато означава божанску светлост

"Одмалена сам волела да сликам и цртам, па сам, логично, завршила уметничку школу", каже наша саговорница. Она је тамо први пут имала прилику да посматрам конзерваторе док израђују иконе.

"Мислила сам да тако тешку, прецизну, јасну али нестварно лепу технику никад нећу савладати. Иако сам касније дипломирала на Катедри за српски језик, 2006. године привукла ме је и очарала школа иконописа „Свети Јован Шангајски” при цркви Светог Павла у Петроварадину, где ми се указала прилика да проникнем у тајне овога заната, који сам учила више од годину дана, мада се пут учења никада не завршава. На усавршавање у манастир Тресије на Космају отишла сам 2008. године, где је одржана седмодневна иконописачка колонија у организацији Удружења за развој црквене уметности", каже Ксенија.

После тога живот ју је одвео у Русију, где је учила технику руског иконописа. Данас се њене иконе налазе у приватним колекцијама у Немачкој, Италији, Македонији, Русији, БиХ и Србији. Затим је уследила пауза јер је у међувремену постала мајка, а последњих годину дана ради пуном паром. Излагала је на групним изложбама у Инђији, Чуругу, Младеновцу, Неменикућама и Кули.

"Израда иконе изискује много времена и континуитет. Некад ми треба два-три сата само да припремим јајчану палету за једну боју, а десило ми се да радим и 14 сати у току дана. У просеку, икону завршим за месец дана", каже Мељникова.  Будући да је она незаобилазни литургијски сасуд, нешто што носи божанску реч и енергију у себи, не би требало да се ради без молитве, причешћа, захвалности… Када је рађена канонски, по речима многих свештеника, чак не мора бити освештана јер већ сама по себи носи давно записану црквену истину.

"Ако уложиш труд и радиш у миру и молитви, то се види на икони, то из ње исијава. Након завршетка често не могу да верујем да је она мојих руку дело", напомиње Мељникова.

На манифестацији „Добро дошли на Насеље” учествовала је и прошле године као излагач и тада приметила да људи махом не знају процес израде икона. Зато је овог пута одлучила да направи радионицу на којој ће причати о њиховој симболици и канонима који треба да се поштују.

"Осим што су могли да чују нешто ново, посетиоци, махом деца, имали су прилику да мешају боје од жуманцета, сирћета и природних минералних пигмената и сликају старом техником преко штапа без додиривања папира. Било им је занимљиво кад су чули да се осим од дробљеног камена или биљке, боја може добити и од сушених љуспица буба. Одзив је био неочекивано добар, а малишани одушевљени", додаје она.

Од Ксеније Мељников се могло сазнати да одежда Христа представља његову богочовечанску природу. Доња је увек црвене, божанске боје огња небеског прочишћења, као пламен несагориве купине који се приказао Мојсију. Горња је плава, што означава његову људску природу, док је код Богородице поставка боја обрнута. У византијском иконопису не важе закони физикалне оптике, већ се осветљава сваки детаљ објекта. Не постоји линија хоризонта, него се бића и предмети крећу према посматрачу, према извору светлости (такозвана обрнута перспектива).

"Та светлост, која пада централно и под правим углом на икону, није естетска категорија већ представа нетворене, натприродне, божанске светлости, која даје трајни идентитет бићима и предметима. На византијској икони не сме да постоји место са одсуством божанске светлости, па самим тим ни сенка, осим ако није у питању демонско биће", каже она и додаје да многи не размишљају о томе шта означава положај руке која благосиља.  

Званично црквено тумачење је да се положајем прстију десне руке изображавају слова ИС ХС, иницијали Христовог имена. Друго тумачење је да Исусова три спојена прста представљају Свето тројство, а остала два његову божанску и људску природу. Погрешно је мишљење и да се злато ставља ради луксуза. Будући да је метал који се не мења нити кородира, означава божанску светлост-истину, која је једна и непроменљива.

Тражене славске и “мерне иконе”

Када сама бира, Ксенија Мељников најчешће ради различите типове Богородице са Христом, док људи углавном наручују славске иконе, икону као поклон за венчање (Св. Јоаким и Ана – заштитници брака) или крштење, а ако желе дете – Богородицу Млекопитатељницу. Све је веће интересовање за „мерну” икону, која припада руској традицији и ради се по рођењу детета. Дужина новорођенчета и ширина његових рамена одређују њене димензије, а мотив је светац који је везан, рецимо, за име детета или датум рођења.

"Вредност иконе је висока јер се осликава природним минералним пигментима, заштићује конзерваторским лаковима или воскари природним воском, те позлаћује, а даске су ручно рађене. О мајсторству и радним сатима да не говорим", каже Мељникова. Према њеним речима, праву даску препознаћете по полеђини која има кушаке, уметнуте делове тврдог дрвета који омогућавају икони да „ради”, а да не пукне. Зато је добро припремљена икона готово вечита. Медијапан као подлогу и акрилне боје користила сам само приликом вежбања.

"Држим се традиције јер нове технологије још увек није проверило време", каже Мељникова.

Слађана Милачић