Нова сезона зрењанинског театра Тоша Јовановић
Приближавајући се дану позоришта 15. октобра, Драмска сцена Народног позоришта „Тоша Јовановић” из Зрењанина конципирала је репертоар у новој сезони постављањем познатих комада, који актуелизују проблеме обичног човека, датих у стању друштвене хипокризије, социјалних превирања, али и неизвесне будућности једног друштва, које се још увек бори са заоставштином трагичних догађаја из блиске прошлости.
"Покушавајући тако да укаже на то чиме је одређена егзистенција појединца у друштву које не успева да крочи на пут стварања услова за развој елементарне људскости, ако и нема моћ да буде утицајан друштвени коректив, позориште настоји да пружи утеху у стањима доживљене неправде и егзистенцијалне неизвесности", каже уредник у Народном позоришту “Тоша Јовановић” Иван Трифуњагић.
Могућност такве катарзе свакако пружа представа „Зрењанин” у режији Бориса Лијешевића, која ове јесени доживљава своју другу премијеру вечерас у 20 часова.
"Њени се протагонисти појављују из социјалних миљеа супротстављених интереса, али они са истоврсним страховима и проблемима развијају међуљудску солидарност, будећи на тај начин наду да обликовање властите судбине, макар и делимично, може зависити и од човекове личне воље, иако су дубље социјалне промене још увек нереалне", истиче Трифуњагић.
Наставак оваквог тематског концепта у новој позоришној сезони биће рад на представи која ће уједно бити први од четири пројекта планираних у сезони 2017/2018. У питању је комад Тенесија Вилијамса „Трамвај звани жеља”, чију адаптацију и режију потписује Лилијана Ивановић, а глумачки ансамбл чине Сања Радишић (Бланш), Јелена Кесић (Стела Ковалски), Стефан Јуанин (Мич) и Даниел Ковачевић (Стенли Ковалски).
"Иако написан као сценарио за филм који је приказан давне 1951, овај је комад извођен и као позоришна представа која на тематском плану кореспондира са актуелним друштвеним стањем. Проблеми хомосексуализма, насиља у породици, злостављања жена, алкохолизма и промискуитета, као и њихово порицање сведоче о духовној беди и материјалној немаштини у којој се Србија налази. Актуелности комада доприноси и атмосфера притиска средине која обесмишљава све напоре оних који испољавају лепоту и духовност, а унесрећене осудама гура у још већи понор", наводи Трифуњагић.
Премијера ове представе предвиђена је за 10. новембар. Други комад, који ће бити постављен на Драмској сцени, јесте комедија нобеловца Дарија Фоа „Немам да платим и нећу да платим”. Овај комад, који на духовит начин прати појединачне судбине припадника скрајнуте радничке класе, критика је социјалних прилика, али и економског и политичког система Италије, која се, преко многих додирних тачака са проблемима наше средине, може и код нас упутити. Представу ће режирати Милош Јагодић, а премијера је предвиђена за крај јануара 2018.
Дуго најављивана представа, која за тему има зрењанинско позориште, тачније друштвене околности које сведоче о позоришном животу града у првој половини 19. века (Бечкерека) и личну причу имућног грађанина, који из љубави, да би се приближио чувеној пештанској глумици, гради позориште у своме месту, у плану је у другој половини сезоне. Драматизација ове историјско-легендарне грађе поверена је Игору Бојовићу, а режија комада Владимиру Лазићу.
Као последња премијера у Драми, али стога не и мање битна од prеthodnih, најављена је представа коју ће режирати Никола Кончаревић, и то ће бити његова дипломска режија, у оквиру сарадње Народног позоришта „Тоша Јовановић” из Зрењанина и Академије уметности из Новог Сада. У питању је познати комад Борислава Михајловића Михиза „Командант Сајлер”, који је 1967. у Зрењанину већ био постављен.
"Окосница ове драме јесте непретенциозна прича о идеолошком фанатизму (фашистичком и националистичком) и трагичности његових последица, која нам, на први поглед, због временске дистанце саме радње (1941), не изгледа довољно блиска. Али осиромашена економија друштва и психолошка униженост народа, као што нас историја учи а свакодневица потврђује, идеална је подлога за бујање свих облика идеолошких фанатизама који се заснивају на насилној промени стварности ", истиче Иван Трифуњагић.
Ж. Балабан