Свет постаје место из Теслине бежичне будућности

Тренутна технологија бежичних пуњача омогућава пуњење појединачних уређаја када се поставе прецизно и у близину пуњача – а то је и основна карактеристика система пуњења путем индукције. Водећи бежични стандард широм света за ту технологију је QI, који је развио Wireless Power Цонсортиум и користи га више од 900 производа широм света. Лансирањем ајфона 8 и ајфона Икс, „Епл” је први пут додао индуктивну подршку бежичном пуњењу својим мобилним уређајима. Иако је та функција довела „Еплове” телефоне у исту раван с постојећим QI компатибилним стандардима за пуњење, остало је да се види хоће ли употреба бежичних пуњача у свакодневном животу омогућити јачи развој бежичне технологије и остваривању Теслиног сна о „свету без каблова”.

И док бежични пуњачи засновани на QI технологији имају просторна ограничења јер је пуњење могуће само ако се апарат прецизно усмери ка пуњачу, и то на раздаљини од највише три центиметра, ситуацију мења калифорнијска стартап компанија „Пи”, представљајући „пи-чарџер” – конусни уређај који комбинује резонантну индукцију засновану на QI с посебним алгоритмом за формирање снопа који омогућава пуњење више уређаја унутар 30 центиметара у било којем смеру. Што је уређај ближе уређају „пи”, то је пуњење брже, а суштина је у магнетним пољима која усмеравају сигнал на жељено место.

„Магнетна поља су најбољи начин за слање значајне енергије на телефоне, таблете и другу преносну електронику“, рекао је директор и суоснивач компаније „Пи” Ликин Ши.

Бежични пуњачи, који су се од војние опреме полако спустили ка свакодневној употреби, само су део продора у бежичну технологију, чије је основе поставио Никола Тесла. У пројекту „Светски систем”, који је славни научник написао 1900, у 12 тачака практично је описано оно што се данас зове бежични интернет, мобилна телефонија и ГПС. Све те замисли Тесла је 1908. конкретизовао у чланку „Будућност бежичне уметности”, објављеном у часопису „Wireless Telegraphy&Telephony”. Његово касније предвиђање будућности комуникација из 1909. за „Њујорк тајмс”, које је пренео часопис „Популарна механика” у чланку „Бежична будућност”, неки произвођачи мобилних телефона последњих неколико година користе као Теслину визију појаве паметних мобилних уређаја.

Нема сумње да се технологија бежичног преноса све више интегрише у свакодневни живот. За сада јачи развој спречавају ограничења, попут величине и осетљивости уређаја, као и трошкови изградње потпуно новог система у којем ће бежични пуњачи бити свуда и свима доступни.

У међувремену, највише се, осим на војној машинерији, ради на развоју бежичне технологије у саобраћају и медицини. „Ауто-пут Енглеска” први је пројекат тестирања бежичне технологије, у којем се бежични пуњачи уграђују не само поред пута, за пуњење електричних аутомобила, већ и у сам асфалт. Тим пуњачима аутомобили ће моћи да се пуне и током вожње.

У болницама, и најједноставније хируршке интервенције раде се уз помоћ бројних апарата, а ту је елиминисање каблова и прелазак на бежичну технологију од великог значаја. Бежична електрична енергија омогућиће стерилне операционе сале јер каблови просто привлаче прашину и бактерије, а и смањиће се могућност електричних удара, нарочито могућих у салама ургентних центара, где је додир струје и течности велики.

 

И. Вујанов

Пренос уз тужбе



Почетак бежичног преноса обележио је Гуљелмо Маркони, који је почео да ради на радио-таласима. Он је 1896. патентирао изуме, основавши бежичну телеграфску и сигналну компанију, која је практично била прва радио-фабрика у свету. Тесла је на вест о Марконијевом успеху изјавио да Маркони користи седамнаест његових патената, а Теслина тужба за примат решена је тек после смрти обојице научника, када је Врховни суд Сједињених Америчких Држава 1943. по питању заслуга за изум радија, односно власништва над спорним патентима, пресудио у корист Николе Тесле.