Преко Стразбура до правде: На слободи после 15 година робије

Апелациони суд у Београду, који је пре три месеца, током жалбеног поступка у овом случају, и сам одржао претрес и извео све најаважније доказе, одбио је као неосновану жалбу Вишег тужилаштва и потврдио првостепену ослобађајућу пресуду Вишег суд у Панчеву, делегираног  у последњем процесу, уместо суда у Смедереву.

А панчевачки Виши суд је лане, након поступка поновљеног после више од деценије, након правоснажне осуђујуће пресуде смедеревског суда из 2004, пресудио: „Нема ниједног доказа који оптужене доводи у везу са двоструким убиством 9. фебруара 2001. године“.

По наводима другостепене одлуке, Виши суд у Панчеву је, имајући у виду решење од 24. августа 2015. којим је као незаконит доказ издвојен записник о испитивању Станимировића у истрази од 13, 14. и 19. фебруара 2001, као и записник о претресању стана 19. фебруара 2001. и  тада пронађена једна чаура, потврда о њеном одузимању и њено вештачење, правилно  закључио да тужилац није пружио ниједан доказ за оптужење, те ослободио Станимировића оптужбе за извршење кривичног дела тешко убиство, а Пауновића за подстрекавање.

По јавно познатим чињеницама, брачни пар Пауновић, Славица(43) и Слободан (50) из Раље код Смедерева, гастарбајтери у Аустрији, убијени су 9. фебруара 2001. године, увече, кад је  њихов аутомобил док су се кретали путном обилазницом код Смедерева, недалеко од Сартида, дочекан у сачекуши и засут мецима из аутоматске пушке, која никад није нађена.

Сутрадан је као осумњичени ухапшен Зоран Станимировић из Гроцке,  познаник сина убијеног брачног пара, Саше Пауновића, док је дан касније, под сумњом за „подстрекавање“ ухапшен и Саша који је одмах одбацио оптужбе у потпуности као апсолутно неистините.

У току наредне три године тадашњи Окружни суд у Смедереву судио им је у два поступка јер је прву осуђујућу пресуду од 4. новембра 2002, такође на максималне казне по 40 година затвора, укинуо Врховни суд Србије, а потврдио је другу изречену 27. децембра 2004, после поновљеног поступка.

Пресудом  из Стразбура која је постала правоснажна 8. марта 2012. године, утврђено је да је Станимировић после хапшења „претучен и мучен у полицијској станици у Смедереву приликом давања исказа 10. фебруара 2001, и 17. фебруара 2001, кад су га из затвора вратили у ту полицијску станицу и поново претукли, а суд сматра да је признање које тада дао заиста дао  из страха да ће га полиција даље мучити“.

Ово је у српском правосуђу први случај понављања поступка због тога што је Европски суд за људска права у Стразбуру утврдио „повреду права на правично суђење“, јер се првобитна осуђујућа пресуда базирала на исказу Зорана Станимировића из истраге, признању, које је, како је утврђено, дато под полицијском тортуром, па је као и још неки „спорни“ докази издвојено у новом поступку. 

У списима које је разматрао Европски суд постоје Станимировићеве тврдње да су га „после хапшења у смедеревској полицијској станици полицајци тукли бејзбол палицом, да је везиван за индуковану струју, стављана му најлон кеса на главу и пиштољ у уста, да су му претили да ће га угушити и убити“, а по цитираним лекарским налазима из смедеревске болнице „задобио је прелом ребара, потрес мозга, модрице по грудном кошу и глави“.

Такође, по наводима у пресуди Европског суда за људска права,  Станимировић је ухапшен код своје куће у Гроцкој око 8 сати увече 10 фебруара 2001. године. „Одведен је у полицијску станицу у Смедереву где су га полицајци претукли. Он је тада признао да је учествовао у убиству“. У затвор у Смедереву одведен је 11 фебруара. Како даље пише у делу пресуде о „околностима предмета“,  приликом првог извођења пред истражног судију 13. фебруара 2001, Станимировић се „нашао са адвокатом кога је у међувремену ангажовала његова супруга , али није имао прилику да са њим поприча насамо“. „Пошто је потврдио своје раније признање у полицији, пожалио се судији да га је полиција претукла.

Затим је прегледан у смедеревској болници, а према лекарском извештају имао је поломљено ребро и модрице по грудима“. Сутрадан, „ 14. фебруара 2001, подносилац представке је поново изведен пред истражног судију, а његов адвокат тада није био присутан. Он се касније тог дана сусрео први пут насамо са својим адвокатом“. Трећег дана од тада, „17. фебруара 2001, подносилац представке је враћен у полицијску станицу у Смедереву и поново претучен.

Пошто се онесвестио , одведен је у смедеревску болницу, а према лекарском извештају имао је потрес мозга и модрице по глави. Истражни судија је обавештен о овом догађају. Подносилац представке се поново 19. фебруара појавио пред истражним судијом, а његов адвокат није био присутан“.

Када је Станимировић  „изведен пред истражног судију по четврти пут  16. марта 2001. године, био је присутан његов адвокат и он је повукао своје признање“, наведено је такође , између осталог,  у пресуди суда у Стразбуру.

Европски суд за људска прва  досудио је Станимировићу правоснажном пресудом 13.000 евра на име нематеријалне штете и 5.000 евра за трошкове поступка, јер су „утврђене повреде Конвенције за заштиту људских права и основних слобода и то права на правично суђење и одредбе о забрани мучења или нечовечног или понижавајућег поступања и кажњавања.

Јаска Јаковљевић