Упалити пламен душе плесом

Следећи своја интересовања Маја је докторирала на теми „Однос естетског доживљаја плесача и публике“ и на тај начин успела да повеже оно што ради у слободно време, а то је плес и певање у духу фламенка.

- Можда на први поглед делује да психологија и плес немају много додирних тачака, али када се све то обједни у једну целину добије се један невероватан простор за самоизражавање, за развој и за проналажење новог и другачијег смисла у животу. Свакако је ту и педагошки рад, јер не само да ме инспирише да научим неког да плеше, него ме испуњава и то да имам прилику да преносим оне вредности које ми се чине важним. У крајњем случају и плес и хуманистичка оријентација у психологији прате оно што је аутентично у сваком човеку.

Да ли сте се као девојчица бавили плесом и када сте почели да играте фламенко?

- Чини ми се да ми је одувек било потребно да имам много стимулуса, била сам живо дете и све ме је занимало. После завршене психологије родитељи су ме наградили курсом шпанског језика и тако сам месец дана провела у школи језика у Шпанији. Једног поподнева сам имала прилику да гледам филм који се звао „Амор брухо“ – зачарана љубав. То је била фламенко верзија једне приче о несрећној љубави у којој је мушкарац убијен у уличној тучи. Жена није могла да се помири с његовим нестанком и сваке ноћи је одлазила на место где је он страдао. Тамо би, у хаљини коју је носила када јој је он у наручју издахнуо, играла замишљајући да је и даље са њим. Зачарана љубав. То врло снажно изражавање емоција кроз плес и мене је „зачарало“. Вративши се у Нови Сад уписла сам се у прву школу фламенко плеса Александре Пајовић која се баш те године отворила. То је било пре 21 годину. И дан данас, када помислим на њу и на своје прве кораке фламенка, захвална сам јој што је подстицала унутрашњи израз наше душе.

Шта бисте могли да кажете о фламенку из угла психолога?

- Све што нас фасцинира, обично у себи садржи неке супротности. Фламенко је уметност „утехе и безнађа“, то јест овај плес не само да приказује то тешко стање безнађа, него и пружа утеху, јер дозвољава да се сва та осећања, та патња душе која прати безнађе, изрази кроз песму и плес. Оно што је у фламенку привлачно и извођачима и публици, од Јапана до Балкана, је снажно изражавање осећања беса, туге, страха, љубави, које сваки човек на свету може да препозна. Изражавање интензивних осећања је оно што фламенко чини универзалним. Могућност отвореног и аутентичног изражавања осећања је најснажнији потенцијал фламенка.

Интересантно је да у Јапану има више школа фламенко плеса него у самој Шпанији. Како то тумачите?

- На први поглед делује стварно врло чудно. И сама сам се питала шта је то што Јапанце толико фасцинира у вези са фламенком и схватила да овај плес може да буде привлачан разним културама јер садржи велики потенцијал да се кроз њега изрази најшира лепеза емоција. Свако људско биће осећа – било где да се налази на земаљској кугли.

Колико публика препознаје емоцију коју доносе плесачи?

- У мом докторском раду сам испитивала да ли публика регује на сличан или исти начин као плесачи који су на сцени. Показало се постоји подударност да и једни и други препознају да ли је неко извођење снажно, моћно, изражајно, дубоко. Оно што је различито је то да извођачи имају још једну димензију доживљаја – а то је узбуђеност. Оно што је занимљиво је чињеница да и посматрач плеса, врло често има неке физичке доживљаје: најежи се, лупа му срце, застане дах, цупка ногом у ритму. Није необично да посматрач има осећај као да дели то искуство кретања са плесачем, као да сам изводи тај покрет, иако стоји или седи. На оваквом доживљају плеса заснива се наше уживање у њему, као и мотивација да посматрамо плес, или чак да се и сами њиме бавимо.

Да ли сте имали искуство јаких емотивних реакција?

- Дешавало се, да се на понеком нашем наступу људи једноставно расплачу. Размишљала сам зашто је то тако, будући да степен наше извођачке технике није врхунски, музика јесте јако провокативна у емотивном смислу, али ми се чинило да ни то није довољан покретач. Онда ми се десило да се расплачем на концерту једног још увек не много познатог женског бенда („Три капљице“). Схватила сам да је моја емоција била повезана с осећањем да су те девојке баш на месту на којем би требале да буду и да раде оно треба да раде. Из ове перспективе ми се чини да тај моменат када се расплачемо док гледамо нечије туђе извођење, поред доживљаја да нас је дирнуло то дело, истовремено као да постављамо и питање самом себи: „Да ли радим оно што желим и што ми је дато да радим, и да ли сам на правом месту на ком желим да будем?“

Колико је важно да извођач буде надахнут?

- За сваки јавни наступ је потребна инспирација. Публика осети да ли је извођач надахнут или не. С друге стране, и уметници су само људи, те и они имају и сјајне и лоше фазе. Иако не знам како је бити професионални извођач у неком од домена уметности, предавање јесте један вид јавног наступа, „мини перформанс“, па због тога могу, ипак, нешто да кажем о томе. Мене као предавача инспирише да замишљам да студенти којима предајем или плесачи у школи коју водим, представљају моју будућност. Таква идеја ме одржава и одговорном и „будном“ и крајње надахнутом.

Колико је битна радост?

- Велика је радост срести се с људима с којима делите неку заједничку идеју, у неком мета-свету – далеко од свакодневице. Свакако да могућност да мобилишемо све своје ресурсе и да се искажемо представља радост. Да живимо јако, пуним плућима. Оно што ме покреће је и могућност, а и част, да инспиришем друге људе да „разгоре своје ватре“, да их мотивишем, да им пренесем ентузијазам и са њима поделим своје узбуђење и радост живљења.

Колико је важна слобода?

- Не само у плесу, него и у сваком сегменту нашег живота је важна слобода. За мене, апсурдно, висок степен слободе изискује и висок степен реда и одговорности. О слободи ме је много научио фламенко, али и у психологији уметности има много порука које се тичу слободе. Радост која постоји у игри или у било којој професији се односи на слободу да човек себе употреби. Заправо, било шта што нас инспирише, што буди у нама успаване снаге, представља једну могућност слободе у употреби себе.

Марина Јабланов Стојановић

Концерт фламенко школе „Ла сед гитана“ под називом „Тамо где спава уздах“ одржан у Новом Саду 2016. године Фото: Срђан Дорошки